Welcome Visitor: Login to the siteJoin the site

Ritam Sabedorije

Novel By: Huddle
Fantasy


Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašujuću istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi učenjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema. View table of contents...


Chapters:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Submitted:Mar 2, 2013    Reads: 418    Comments: 0    Likes: 0   


Ritam Sabedorije

(VAŽNO: nova pdf verzija knjige, koja i dalje raste i raste, uz mapu, predstavljanje svih likova i kraljevstava, ali i grafičke prikaze - nalazi se na sajtu knjige ritamsabedorije com)

Prolog

kars.jpg

Kolona se spremala za novi polazak. Teren je postajao sve teži, a jedina veza sa pitomim predelima koji su ostali danima istočno iza tih pedesetak jahača bila je tiha, ne i mala reka koju su pratili uzvodno. Padina pred njima bila je sve strmija, kamenje, i sitno i ogromno, odmenilo je zemlju, a konjima je sve češće bio potreban odmor. Ni ljudima nije bilo svejedno, jer je od polaska na ekspediciju prošlo više od punog meseca a dani su postajali sve mračniji, ne zbog igre svetlosti već zbog sve jezivijeg okruženja.

Novi svet. Potpuna nepoznanica za sve njih, iako je otkriven pre skoro pet godina. Nepregledni kontinent na koji se stiglo upornošću Valtazara Riola, pustolova ubeđenog da stari kontinent sa koga su, kao i veliko ostrvo sa tri kraljevstva na istoku, nisu jedino tle. Bio je u pravu.

Kars Trozubac je prvi osedlao svog konja posle predaha. Uspeo se, ne ispuštajući dugu motku svog omiljenog oružja, pogledavši potom iza sebe. Pedesetak ratnika, svi mlađi od njega, polako su činili isto. I Valtazar, u društvu petorice sholara, učenih ljudi koje su poslali kraljevi da vide ima li istine u njegovoj novoj neverovatnoj tvrdnji. Bio je u pravu da novi kontinent postoji, ali da se u njemu krije i drevni grad, sav od zlata i zaboravljen od svih... to je već bilo dovoljno neverovatno da kraljevi reše da u novu ekspediciju pošalju najbolje ljude i saznaju istinu.

Popeše se odmah i Karsovi ljudi sa Obala, kraljevstva koje je upravo počivalo na vodenim granicama Starog sveta, ali se nikada nije odvažilo da dva i po meseca putuje u jednom pravcu ka pučini Mora bez kraja. Riol jeste, otuda mu i sva slava.

"Nedostaje mi miris morske pene", primeti Kars. I udaranje talasa o obale ili drevne zidine. Reka široka stotinak stopa bila je slaba uteha, a i zvuk joj je bio prigušen jer staza koju su stvarali kopitama konja nije bila skroz uz nju. Pogled mu uoči pomalo umorna, ali i dalje orna lica petorica pripadnika Morske straže. Neke od njih je i sam obučavao. Staviše za pojaseve vrećice sa olovnim piljcima, municiju za smrtonosne praćke, pripasaše mačeve i, smestivši se na svoje konje, krenuše pokraj Karsa dalje.

Popeše se na snažne konje i snažni ljudi severa, Šumskog kraljevstva. I žene-ratnice Visokog kraljevstva. I najbolji borci Juga, po bitkama proslavljenog. Konje osedlaše i ostalima ne baš omiljeni ljudi iz Rđe. Niko ih nije voleo, iako su baš oni, članovi kraljeve garde, ubistvom sopstvenog vladara pomogli da se okonča suludi, Veliki rat. Istina, ustanci protiv njegovog osvajanja ostala četiri kraljevstva već su taj rat bili poveli ka kraju kada se garda okrenula protiv svog kralja, ali ni te zasluge mnogi nisu cenili. A samo garda zna koliko je teško oštricu okrenuti na onog kome se zaklela, ma koliko da je lud. Pet godina je prošlo od tada, a pokorena i svime bogata Rđa i dalje nikome nije bila draga. Osim njenim žiteljima, koji je nikada i nisu zvali tako.

Prosede, kratke brade, Kars je projahao kroz kolonu koja se iznova formirala u neprijatnoj tišini sumraka. Morska straža ga pozdravi klimanjem glave. Bilo je to sasvim dovoljno, ljudi Obala su često komunicirali bez mnogo trošenja reči, naročito kada su na palubama. Pa opet, on je neobično voleo razgovore. Zapravo, voleo je samo razgovore sa kraljem, svojim drugom iz mladosti, kog se obavezao da će štititi do smrti. A i sa kraljevim najstarijijim sinom, Nilom, sa kojim bi sate provodio u priči, o svemu, pa i avanturama po Starom svetu. Sastanci su im bili skoro svakodnevni, još od plemićevog detinjstva. Izuzeci su bili samo oni dani kada bi se mladi prestolonaslednik latio mača i vežbao satima baš sa Karsom, ili kada bi taj posve neobični mladić rečitošću osvajao devojke po kraljevstvu, ne otkrivajući im pritom svoje kraljevsko poreklo.

"Nil bi mi sada dobro došao", pomisli. Vedrog duha, razmrdao bi učmalu kolonu, a dodatni mač koji itekako zna šta radi uvek dobro dođe u neispitanim teritorijama. No, od svojih sunarodnika, Kars je sada uz sebe imao samo malobrojnu Morsku stražu. Na sholara kog mu je kralj dodelio baš i nije mnogo računao. Za razliku od svojih učenih kolega iz ostala četiri kraljevstva, koji su najviše vremena provodili u razgovoru sa Valtazarom, Merlik se nije odvajao od golubova. "Kao da oni pa imaju šta da jave iz ove nedođije", pomisli prošavši rukom po bradi, pa pogleda nove jahače koji su pred smiraj dana prolazili pokraj njega.

Severnjaci su, generalno, veliki ljudi, ali ovi kao da su bili najbolji primeri te tvrdnje. I ne čudi. Kralj je lično odabrao članove svoje garde, Štitove, koji će krenuti u ovu avanturu. Ne samo da bi bio siguran da će pronađeni plen biti ravnopravno podeljen na svih pet kraljevstava Starog sveta, već da se nešto slučajno ne bi desilo njegovoj ćerki Mini, koja je i sama bila u koloni.

A Mina, tu negde Nilovih godina, bila je licem mlada, a telom zrela žena. Za borbu možda i spremnija i od Strela, obezbeđenja kraljice Visokog kraljevstva koje su takođe bile u ekspediciji. Kolona je sporo prolazila, a jedina ćerka kralja u njoj je nameštala krzno na svojim ramenima ne odvajajući se pritom od svog mlata. Njega je uvek držala u pripravnosti, i to na svoj način, za lanac, na čijem je jednom kraju bila drvena drška koju je hvatala u borbi, a na drugoj bodljikava čelična kugla. Uz nju, kralj severa je poslao i čak osam Štitova, članova sopstvene garde, ne želeći da i ćerku izgubi kao što je i sina u Velikom ratu.

Kars ju je posmatrao duže nego ostale. Iako joj je mogao biti otac, podsećala ga je na nekadašnju ljubav. Te setne misli brzo prekidoše tri bela konja i jahačice na njima. Kraljičina trojka. Bile su, kao i preostale Strele koje su ostale u Visokom kraljevstvu, vične svim vrstama borbe, mada su im tobolci sa strelama ostajali na leđima maltene i dok spavaju, baš kao i luk u levoj ruci.

Tik iza njih kretali su se vojnici Rđe. "Pokoreni, a i dalje ponosni", kao da promrlja Kars dok je konj pod njim podizao kopito želeći da i on krene uzbrdo kao ostali. "Od kada su svog kralja ubili, ni sopstveni narod ih više ne voli. A nisu ni nas ostale naterali na to", dodade sebi, podsećajući se ne tako davnih borbi koji su odredili istoriju Starog sveta. I pre svega, Rđe same.

Kraljevstvo pokoreno posle ustanaka koji su se desili kada se činilo da će bahati kralj Vrol Pagror uspeti u nameri da zavlada do tada poznatim svetom, našlo se odjednom na kolenima, proklinjući već pet godina četiri ne baš uobičajena junaka koje su svoje narode poveli u slobodu. No, od kada je rat okončan ubistvom surovog kralja, od kada je njegova žena Birila prognana, a svi njihovi sinovi poslati u gradove-tamnice preostalih kraljevstava, i u Rđi su počeli da se privikavaju na situaciju u kojoj se više ne pitaju za sve. Dvorom su upravljali pobednici rata, uz pomoć pobunjene kraljeve garde, Plaštova, čijih je deset članova krenulo sa Valtazarom u otkriće zlatnog grada.

Posmatrajući njihova lica, Kars primeti ponos. Nije ga ostalo mnogo u kraljevstvu iz kog su. Nekada ponosni borci sada su bili samo odabrani predstavnici pokorenih teritorija sa kojih je gospodar svakog od 20 gradova, ukoliko je imao muško dete, baš sina ispratio u neki od gradova-tamnica u tuđini. Da mu ne bi palo na pamet da opet krene u rat.

"Ova tuđina jedino je zarobila vreme. Kao da je stalo od kada smo počeli da se penjemo po ovom crnom kamenju", prenu se iskusni Kars, gledajući kraj kolone nakon što su pored njega projahali Valtazar i sholari.

A na kraju kolone, iza iskusnom Trozupcu odane Morske straže, iza snažnih severnjaka ogrnutih krznom a predvođenih kraljevom ćerkom Minom i njenom nikada priznatoj ljubavi iz detinjstva, Sanatorom iz Štitova, iza Strela Visokog kraljevstva koje se od strela i sokolova nisu odvajale i iza Plaštova, ponosnih a od svih odbačenih prevratnika u kraljevstvu Rđe, nalazili su se borci najborbenijeg od svih kraljevstava, Južnog. I među njima, kao i među severnjacima, naslednik kralja.

Bibi Zant, sa svojih 20 godina imao je iza sebe više mačevanja nego najbolji ratnici Starog sveta. "I ne čudi", seti se Kars da je mladi ratnik odrastao je u kraljevstvu u kome 13-godišnjake čeka petogodišnja vojna obuka, najčešće u surovim uslovima, bez kompromisa i nepotističke zaštite. Crna duga kosa, skoro do polovine leđa, govorila je, uz njegov veseo duh, i o drugoj strani njegove ličnosti. Iako je bio najbolji mačevalac generacije, a pritom jedan od kraljevih sinova, mladi Zant je više voleo putovanja i žene od pukog nadmetanja na turnirima, mada je na njima retko kada gubio. Poslednja dva puta od velikog prijatelja, Vilija Turloka, tri godine starijeg momka čiji je ustanak poveo Jug ka pobedi u Velikom ratu. "Nil i Vili... Kakav je to samo bio juriš pred zidinama Pagrora", seti se Kars dvojice mladića. Dvojice od četvoro junaka koji su preokrenuli tok Velikog rata, iako se pre njega nikada nisu sreli.

Sam Bibi, okružen sedmoricom ljudi sa crnim povezima preko čela, na čijoj sredini su bili iscrtani zubi zmije, najradije bi bio na čelu kolone, ali je ocu dao zavet da će u novoj avanturi slavnog pustolova biti po strani, više kao posmatrač nego kao glavni junak. I ne bi imao ništa protiv toga da je mogao da bar malo bliže bude zgodnim Strelama. Ma koliko ga nerviralo to što umesto da sa sobom nose bele golubove, kao što ih sav normalan svet nosi za slanje poruka na velike udaljenosti, uz sebe imaju sokolove.

Kars mu se tiho osmehnu dok je snažni mladić prolazio na svom konju, shvativši da ne može da mu ispuni želju, niti bi mu Strele to dozvolile kao vekovni na baš dragi komšija ratobornog Juga.

"Pet godina... samo pet godina prođe, a jašemo zajedno. A bar da jašemo negde gde znamo da ćemo stići", uvuče se u Karsove misli sumnja da grad od zlata zaista postoji. Pet godina je prošlo od kada se rat završio, a dva i po meseca kasnije na krajnji severoistok Novog sveta Valtazar po prvi put iskrcao. Od tada je veliki pustolov spoznao nekoliko velikih kraljevstava tokom istraživanja nove, ogromne teritorije. No, dolazak u posed drevne mape probudio je u njemu pored istraživačke i staru, nikada presahlu želju za bogatstvom. "Grad od zlata, pa ne može biti bolje", pomislio je tada i, iznova, od svih pet kraljevstava umolio pomoć.

A cela pomoć stala je u tu kolonu, na čije se čelo Kars poče probijati prolazeći između ostalih konjanika na svom vernom prijatelju na kom je jahao i u Velikom ratu.

"Stoj!", viknu odjednom jedan od pripadnika Morske straže sa vrha povorke. Tajac odmeni do tada tiho komešanje. Sokolovi sami poletoše sa ruku Strela u sumrak, ali se uskoro na nebu samo začuše krici. I nova tišina.

Pero je padalo sporo. Niko nije video vazdušnu bitku, ali tri odabrana sokola moraju biti jača i od najjačeg orla. No, samo je jedno pero padalo. Sporo. Gledajući pravo pred sebe, ka uzdignutim vrhovima Velikih planina, članovima ekspedicije već zašlo sunce nije pomagalo da bolje osmotre taj jedini dokaz kratke bitke. Sekundi čekanja da konačno padne potrajali su kao večnost.

Pružena Miralina ruka uhvati krvavo pero i ona ciknu, a žene-ratnice se odmah razmaknuše oko nje i ka nebu usmeriše vrhove smrtonosnih strela. Mačevi se isukaše, a koplja, helebarde i mlatovi osetiše na sebi čvrsto stegnute šake. Oni u koloni zaduženi za golubove, najučeniji među njima, sholari koje su poslali dvorovi, priviše belim pticama uz noge poruku "Napadnuti smo", spremni da perima dopišu koju reč, bude li bilo vremena. Pustili bi ih i bez dopisivanja, da je stvar hitna a bitna, pa ih brže bolje povadiše iz kaveza. Za svaki slučaj. Za taj slučaj.

Čudni krici zaparaše nebo odjednom. Nepregledno jato slepih miševa izlete iz jedne špilje i napravi oblak dovoljno velik da se nadvije nad celom kolonom. Preleteše ljude i njihove konje, a svi pognuše glave. Klepetanje sitnih krila kao da im se odvijalo u glavama. Bilo ih je tako mnogo, a tako bučnih...

Kada ogromni crni oblak konačno prođe, opasnost koja se na tren osetila u vazduhu promeni se u tihe osmehe i poneku šalu.

"Tjah. Slepi miševi. Pretvorili smo se u obične miševe od ovog kamenja i jezive tišine", progovori Kars, sada već sa čela kolone gledajući unazad ka ljudima.

Čim se okrenu da nastavi penjanje huk nekakvog dugog koplja zapara vazduh i njegov vrh prođe mu spreda kroz vrat.

"Zaaaaaaaaaaiiiiiiiillllll!", zaurla skičanje iz stotina, hiljada grla, a iza svakog većeg kamena, iz otvora koje nisu ni primetili, iz svega nepomičnog pred njima - na kolonu se stušti sila kakvu nikada nisu videli, niti o njoj ikada čuli.

Ogromni ljudi, ako bi se ta stvorenja od sedam stopa mogla ljudima nazvati po svom izgledu, sa sečivima najrazličitije vrste, od mačeva drevnih, sablji bronzanih do kopalja dugih, sjuriše se sa svih strana na ratnike koji su ceo život živeli za bitku po kojoj će ih pamtiti. Ovo je bila baš ta bitka.

Slepi miševi se pojaviše ponovo niotkud, vrativši se ka mestu odakle su izleteli iz stena, ali ovoga puta napadajući i one koji krila nemaju. Najpre bele golubove, još uvek u rukama sholara. A onda i same učenjake, zarivajući svoje zube u njihove vratove, oči, ruke koje su pokušavale da iz kaveza oslobode ptice makar bez poruka.

Pokolj na nebu i taj starački nije bio ništa naspram onog koji se je tek počinjao.

"U zaklon, ka reci!", vikao je sa začelja kolone Bibi, vitlajući mačem kao u transu dok je gledao kako ka čelu ljudske kolone nadire lavina neljudi čije oružje nije bilo ni izbliza toliko snažno kao silina njihovih pokreta i spretnost kojom su se stuštili u punom trku.

Ali, reka nije bila blizu. Iako bi im pružila kakvu-takvu odstupnicu, bar štiteći ih sa jednog boka što bi ostavljalo samo borbu na drugom i frontalni udar koji je dolazio iz pravca vrha planine, do kog je bilo bar još tri dana hoda, reka se činila dalekom za one čiji je pokolj već postala sudbina.

Prvi udar su osetili hrabri ljudi Obala.

Kars se, sav u krvi, mrtav koprcao u sedlu uznemirenog konja koji je njištao pod njim, a Morska straža, ne stigavši ni da uzdahne zbog smrti slavnog komandata iz Velikog rata čiji neupotrebljeni trozubac pade na crno kamenje, munjevito zgrabi praćke. Nekoliko brzih okreta iznad glave i puštanje jednog kraka omogućiše da oštri piljci izlete i poput rafala pokose prve redove napadača. Pokose. Tako je bar trebalo da bude. Tako je uvek kada polete sićušna sečiva vojske Obala. Ali, sve što se desilo sa tim čudnim čovekolikim bićima bio je poneki krik, nečujan u buci koju su stvarale stotine njih, ogromnih. Nezaustavljivih. Pogođeni čak nisu ni pali. Nisu čak ni kada su ih dočekali isukani mačevi.

Uz bok pomorcima izjahaše ljudi Šume, severnjaci ogromnih topuza i još snažnijih čeličnih mačeva, kakve Novi svet nije video do susreta sa došljacima iz Starog. Strele, iza njih, sa svojih belih a uznemirenih lepotana u trenu odapeše hice u nepreglednu masu, napeše strune iznova i iznova, ali histerični urlici pred njima nisu se smanjivali. Niti su pogođeni padali, već su sa strelama u udovima, čak i u ponekoj glavi, jurišali sumanuto. Iz njihovih rana slivala se gusta, krv zelene boje koja je na mesečini imala drugačiji odsjaj od Karsove. Ali, rane ih nisu zaustavljale. Naprotiv. Ti snažni, visoki stvorovi sivkaste kože na kojoj dlaka nije bilo već samo sirovih mišica, uz iskežene zube i silinu kojom su nadirali niz padinu delovali su sve više zastrašujuće kako se distanca smanjivala.

"U stranu, sklanjaj se u stranu!", zaurlaše odjednom glasovi iza prve linije fronta koja je čekala susret sa neprijateljem. A on je bio svega nekoliko desetina stopa blizu. I sve bliže i bliže. Ti iznenadni glasovi ljude nadjačaše čak i topot njihovih konja. Plaštovi Rđe. Ponosni. Rešeni da ih pamte kao odane Dobru, a ne kao one koji gaze svoju reč. Na konjima protutnjaše u susret velikoj sili, visoko podignutih mačeva. Plaštovi su se vijorili za njima dok su jahali u slavu. U smrt.

Ako bi kog od napadača i proboli, ako bi kome ruku koja drži mač odsekli, on bi i dalje vrištao, a iskeženi zubi kao u životinja bi pokazivali da bol možda i oseća, ne i slabost. Tek kada bi neko telo palo obezglavljeno, više se nije mrdalo.

"Secite im glave, secite im..." bilo je poslednje što su ljudi Rđe izgovorili podno Velikih planina. Među njima više nije bilo živih.

Slepi miševi su se posvetili udaru sa leđa. Okomiše se na Valtazara, koji je pokušavao da se rukama spase okrećući svog konja ka reci, kao što je radilo i sve više ratnika, tražeći bilo kakav bolji položaj od frontalnog sudara sa silom kakvu nikada nisu videli. Deo ljudi i sve Strele, počeše da prave odstupnicu pokušavajući da rasteraju crni oblak sa krvavim zubima, a Mina, povlačeći se okružena vernim Štitovima, primeti nešto posve neočekivano. Baš kada je mlatom zgromila šišmiša, ogromni ratnik koji joj se približavao sa boka uhvati se za oči, zaurla još jače i ostade na tren zgrčen, skoro kao ukopan. Stade i ona, na tren, ppokušavajući da razume šta se dešava, ali napadač se za tili čas pribra. Odmah ju je spazio, bacio koplje ka njoj, ali je njen brzi refleks na konju, kome se hitro pribila uz grivu, spase od oštrice te ona odmah nastavi sa galopom ka reci. Bila je sve bliže. Ali, njih je bilo sve manje.

Ni trećina nije preživela prvi udar. Bar je to mogla da nasluti po desetak njih koji su još uvek bili na konjima, među njima i Bibi, koji je mačeve slao baš tamo gde treba. Reka je postala saveznik, ali nedovoljan. Šume uz nju nije bilo kao u samom podnožju, pa su krvavi napadi iz vazduha nastavljeni, a ogromni napadači opet bili blizu. Krenuti niz reku samo bi odlagalo smrt, pomisli i pogleda kako njeni severnjaci polako padaju, jedan po jedan. Oni koji su sišli sa konja da bi bili okretniji u borbi nisu prolazili mnogo bolje. Crni kamen natapala je krv dve boje. A kamen je bivao sve crveniji. Pogled u stranu, dok joj je konj poskakivao po nakvašenom kamenju koji je nekada možda bio i lepa obala, bi dovoljan da vidi i kako sa konja pada hrabri ratnik Juga, koji je svoj mač zario u trbuh napadača, a ovome ni to nije smetalo da čoveku odrubi glavu jednim potezom.

Tren kasnije, okrećući se u mestu, vitlajući mlatom ka dvojici koja su joj se približavala, konj se pod njom prope pogođen kopljem u prsa. Pad unazad, u plićak, bio je strašniji nego što je očekivala. Udarac glavom u crni kamen odmah joj raskrvari teme. Lice joj u trenu nakvasi mlaka voda i vrela krv. Oči su joj se sklapale dok joj se svest mutila, svesna da je to njen kraj. Mlat je sve slabije stezala, a crna reka poče da je, nemoćnu, vuče sporo sa mesta krvoprolića u kome se glasovi ljudi više nisu čuli. Samo krici "Zaaaaaiiiiilllll".

I jedan mnogo čudniji.

"Saaaaah-beeee-dooooooriiiiiiaaaaaa!!!"





0

| Email this story Email this Novel | Add to reading list



Reviews

About | News | Contact | Your Account | TheNextBigWriter | Self Publishing | Advertise

© 2013 TheNextBigWriter, LLC. All Rights Reserved. Terms under which this service is provided to you. Privacy Policy.