Welcome Visitor: Login to the siteJoin the site

Ritam Sabedorije

Novel By: Huddle
Fantasy


Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašujuću istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi učenjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema. View table of contents...


Chapters:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Submitted:Mar 25, 2013    Reads: 27    Comments: 0    Likes: 0   


Nil

alt

U mislima su mu još uvek bili Tina, Alek i Nejt. Na Vihoru više nije jurio kao sumanut, već mnogo pristojnijim galopom, ali mu mladi sholari i devojka uz koju je vojevao na završetku Velikog rata nisu izbijali iz glave. "Sigurno su dobro. Moraju biti dobro dok ih ne oslobodim", mislio je dok se bližio šumarku u kome je želeo da odmori konja pre nego poslednje deonice puta do Ždrepčevog vriska.

Nil je vrlo dobro znao u kakvu opasnu avanturu se upušta, ali činjenica da se sprema za ulazak u grad kraljevstva koje se sprema da uništi njegovo bila je jedino rešenje u tom trenutku. "Samo da je Gotral tamo. On nam je jedina nada, prijatelju", pomilova konja po grivi pa ga priveza za nisku granu starog drveta i reši da protegne noge. "Još kada bih na kakvu hranu naišao, ovaj dan bi i ličio na nešto", pomisli. No, sve na šta je naišao blizu mesta na kome je sjahao bili su čudni, milozvučni tonovi. Neko je svirao lautu, usred šume.

Mladi Arilion reši da čučne. Brzo prešavši od grma do narednog drveta, poče da se približava izvoru melodije, tiho. Muzika je sve više prijala, kao što je sve više bila i iznenađujuća. Kod trećeg drveta kod kog je došao, dočeka ga iznenađenje. Samo što je prislonio lice uz stablo, povijen, a na tridesetak stopa od sebe video kako mladić sedi na panju i svira, na bočnoj strani vrata oseti oštricu mača.

"Zar opet...", pomisli Nil, svestan da ovoga puta zasigurno neće ugledati nasmejano Tinino lice kada se okrene. I nije.

Pred njim je, u punoj ratnoj opremi, stajala visoka, znažna devojka. Imala je pomalo začuđeno, lepo, ali vrlo rešeno lice. Širokih ramena, sa zelenom trakom Juga oko obe mišice, mačem je pratila njegovo pridizanje.

"Ne znam ko si, ali nikakvo zlo ti ne želim", reče prestolonaslednik Obala.

"Ne znam ni ja ko si, ali nikakvo zlo mi i ne možeš učiniti dok me mač služi", reče mu ona, nasmejavši se na tren.

"Samo sam u prolazu kroz šumu. Konj mi je umoran, tek koliko da predahne pa idem dalje", izgovori Nil, a onda oseti da mu se mač sve više pribija uz kožu dok ga je neobično snažna devojka odmeravala pogledom. Celog.

"Mislim da tu laž ne bi ni neko dete shvatilo ozbiljno. Ko god da si, upravo ćeš da saznaš kako špijuni završavaju na Jugu", reče mu on, gledajući ga od glave do pete, iznova.

Iskoristio je trenutak njenog spuštenog pogleda da se hitro odmakne od mača, sagne, uhvati je iza pete i povuče tu nogu snažno ka sebi. Ona pade na leđa, ali dok je Nil izvlačio svoj mač iz korica, a brz je bio baš onoliko koliko bi Kars od njega to uvek tražio dok su vežbali, i njegova protivnica već je bila na nogama.

"Brza si, nema šta. Ali, kažem ti opet, ne želim ti nikakvo zlo", reče Nil, koji se već polako kreteo u desnu stranu, čineći sa suparnicom par koji je lagano išao po obodu samo njima znanog kruga.

"Rekla sam ti, stranče, dok me mač služi, nikakvo zlo mi i ne možeš naneti. Uveri se i sam", izgovori ona, pa zamahnu toliko snažno sa obe ruke da je Nila samo snaga njegove desnice sačuvala od pogibije, jer bi običnog borca tako silovit udar sečiva gotovo prepolovio.

U sledećem trenu, samo što su se mačevi susreli prvi put, muzika prestade, a Nil začu glas koji mora da je pripadao sviraču.

"Martina! Šta se dešava, gde si?!"

"Ne brini, Trife, tu sam. Samo nekom strancu stavljam do znanja kako treba da se ponaša sa ćerkom gospodara Ždrepčevog vriska", odgovori ona, a onda naizgled zamahnu opet, pa zaustavi mač, te se obrnu oko sebe i na kraju te rotacije prođe oštricom tamo gde je bio Nilov vrat. Bio.

Za nekog ko je sa Karsom vežbao toliko godina, udarac iz okreta bio je hiljadu puta viđena rutina. Čim je spazio pokret ruke koji je zaustavio mač, te Martino okretanje glave u stranu, shvatio je šta sledi. Uveliko je bio u čučnju kada je mač proleteo iznad njegove glave, koju on odmah probaci pokraj njenog struka, a obgrlivši rukama devojku obori je na tlo. Mač joj je ispao, a njegov se brzo našao pod njenom bradom.

"Niko me nikada nije pobedio... Bar ne tako brzo. Reci mi ko si, stranče, da bar znam ime poslednjeg čoveka kog sam videla pre nego što odem Bogu?", upita ga ona.

"Zovem se... Ari. I, ne želim ti nikakvo zlo. Ako to budem morao još neki put da ponovim, tebi stvarno onda ne vredi pričati", reče on, nasmeja se i pruži joj levu ruku.

Gledala ga je odozdo, više zbunjena nego uplašena. Zapravo, straha u toj snažnoj devojci nije bilo uopšte, ili ga je vešto skrivala. Pružila mu je ruku, a onda tako brzo uvrnula, da Nil nije ni stigao da odreaguje. Njena noga ga klepi podno šake kojom je držao mač, te on odlete u stranu, daleko od njenog. Već sledećeg trena, sa obe noge ga je udarila u stomak, skočila iz ležećeg položaja na svoja stopala i bacila se po svoj mač. Dok ga je uzimala, on se, držeći podno rebara, seti jednog od četiri pravila koje ga je Kars stalno terao da ponovi. "Brzina je važnija od oružja". "Da, Karse... samo, lakše je sa oružjem", pomisli dok se bacao u stranu, napravivši kolut unpared te uze svoj mač. Ples je opet mogao da počne po krugu koji su samo oni videli.

"Martina! Jesi li dobro? Reci mi šta se dešava", ču Nil kako je svirač doziva, ali spazi pokraj njenog oružja da Trif nekako gleda iznad njih, a ne pravo u dva borca koja su se spremala da nastave svoju bitku.

"Ne znam ko si, Ari, ali priznaću ti, previše si lep da bih te ubila odmah. Pustiću te još malo, da se nagledam tog lica. Ne nadaj se da će dugo potrajati", reče Martina, pa viknu "Sve je pod kontrolom" i zamahnu velikim mačem. Udarac nije bio snažan kao prvi, niti je Arilion morao da izvede nešto posebno da bi ga izbegao, ali njegova četiri naredna pokušaja da nešto uradi svojim oružjem bila su neuspešna. Svaki put bi naleteo na brzu odbranu, koja je odmah prelazila u napad.

"Vešta si. Šteta što ćeš ponovo biti na leđima. Ne nadaj se da ćeš dugo na to morati da čekaš", izgovori Nil, a onda pređe u potpunu ofanzivu. Pokušavao je da izbije mač iz ruku devojke, koja je ipak bila snažnija nego što je to mogao da pretpostavi, čak i posle onog uvodnog, razornog udara koji je jedva zaustavio. Nije imao nameru da je povredi, ali ni da je pusti da se razmahne, jer je delovala sve opasnije kako je vreme odmicalo. A onda je izveo nešto čime je i Karsa svojevremeno uspeo da razoruža. Istina, samo jednom, jer je prilikom sledećeg pokušaja dobio jedan od najbolnijih udaraca balčakom u svom životu.

Taman kada je posle četvrtog pokušaja olabavio zglob i pustio da mu mač ne stoji više uspravno kao do tada, shvatio je da je mamac uspeo. Delovao je iscrpljeno, malo više nego što je to uistinu bio slučaj, što ona iskoristi da zamahne snažno, sa obe ruke, ne bi li mu pokretom sečiva odozgo mač oborila na travu. No, baš tada, Nil svojim slobodnim dlanom odozdo uhvati oštricu svog mača, kleknu, te kada je zaustavio udarac, brzo se okrenu u čučnju i petom udari po njenoj, na koju je prenela celu težinu. Martina polete, te pade u stranu, a on se odmah baci na nju. Odmah ju je okrenuo licem ka zemlji, a mač, držeći ga opet sa dve ruke, podvukao pod njen vrat.

"Mislim da je vreme da završimo sa ovim, devojko", reče razoružanoj suparnici, na kojoj je bio celom svojom težinom.

"Kada sam rekla da si lep, nisam te pozvala u sebe", izgovori ona, pa poče da se batrga, ali bezuspešno. Kolena su mu bila izvan njenih, ali stopalal je već podvukao sa unutrašnjih strana njenih listova. Držao ju je potpuno bespomoćnu.

"Slušaj... Martina. Evo mog predloga. Pustim te da ustaneš, a ti ne pokušaš da me ubiješ, već me saslušaš", reče joj on.

Trenutak tišine kao da je potrajao. I kao da je osetio kako se telo pod njim polako izvija. Gotovo neprimetno, ali na onaj ženski, ne ratnički način. Tek nakon što je taj pokret zadnjicom sporo, vrlo sporo privela kraju, onda je progovorila.

"Pristajem".

Izvukavši oštricu polako ispod vrata, dok joj je drugim dlanom držao kratku crnu kosu, Arilion se hitro baci u stranu i uze njen veliki meč. Bitka je i zvanično bila gotova.

Kada se pridigla, stresla dlanovima lišće sa sebe, upita ga pogledom šta želi od nje.

"Krenuo sam u grad tvog gospodara oca. Nikakvo zlo ne želim ni tebi, ni njemu, ni sviraču..."

"To mi je brat".

"Brat? Zašto ti nije pomogao?"

"Zato što je slep. A sad mi... Ari, reci šta želiš od mene, pa da završimo sa ovime".

"Želim samo da što pre stignem do Ždrepčevog vriska. To je sve".

"Šta ćeš u gradu mog oca? Nisi sa Juga, rat počinje, svi su na nogama. Kako da znam da nisi špijun?"

"Moraćeš da mi veruješ na reč. I na ova dva mača u mojim dlanovima. Imam neka posla u gradu dok rat ne počne, a ne bih da čekam da se on završi pa da tek onda to obavim", reče Nil i, potpuno iznenadno, baci joj njen mač.

"Mogao bih sa tobom ovako do sutra. Štaviše, prijalo bi mi, jer mislim da nikada nisam sreo neku... takvu ženu. Ali, stvarno žurim", reče joj.

"Devojku, ne ženu", odbrusi ona glasom u kome se videlo da joj je krivo što je naišla na boljeg od sebe. Ali, vrlo brzo njen pogled se od oborenog uspravi ka njemu. I ponovo ga osmotri celog. A onda mu reče:

"Dobro. Recimo da nikome neću reći da si mi pravio probleme. Ali, samo ako..."

"Ja ti pravio probleme? Vi, devojke, stvarno umete da pogrešno tumačite stvari. Pa, ko je ovde koga..."

"Martina! Jesi li dobro, reci mi bilo šta!", stizao je Trif, sasvim polako, ispitujući dugim štapom teren ispred sebe, dok je pod miškom nosio lautu sa šest žica.

"Sve je u redu, brate. Imam novog... poznanika. Ari se zove".

"Ari?", reče Trif, prišavši potpuno, a onda, posle Nilovog "Da" napravi još nekoliko koraka i dotaknu lice zbunjenog mladića. Opipa mu bradu, obraze, kosu... a onda ponosno pruži ruku.

"Trif Virol, sin lorda Norberta, gospodara Ždrepčevog vriska".

"Ari... Ari Nilon", odgovori mu prestolonaslednik Obala, kome nije padalo na pamet da se na Jugu predstavlja pravim imenom i prezimenom. Bar dok ne stigne do kralja.

"Trife, Ari želi do grada. Verujem da nećeš imati ništa protiv da nam pravi društvo do tamo", reče nekako naprasno srdčana Martina, koja vrati mač u korice.

"Neću, samo... Čuo sam borbu. To ste se vas dvoje, ili...?"

"Nisam znala ko je. Ispostavilo se da je... jedan od naših. Opreza nikada dosta u ova ratna vremena", reče Martina.

"Predratna", dobaci Nil, pa vrati i on svoj mač za pojas, te prihvati Trifa pod ruku.

"Idem po konja samo. Jesu li i vaši u blizini?", upita Nil, a kada je dobio potvrdan odgovor od devojke koja mu je pre neki minut umalo glavu odsekla, ode po Vihora i pridruži im se. Bez mnogo reči, pomogli su oboje da se Trif uspenje na svog četvoronošca, a Arilion tada primeti nešto duži pogled na sebi. Iznenadila ga je ta njena znatiželja, ali je on nju još više: namignuo joj je iznenada i otišao ka Vihoru, ostavivši je zatečenu, sa donjom usnom i dalje odmaknutom od gornje.

Pun sat jahanja do prvih vojnika Juga na koje su naišli protekli su u razgovoru o Severu. Nil se predstavio upravo kao Severnjak kada ga je Trif pitao odakle je i šta traži toliko južno, a onda je sa njim počeo priču o svemu i svačemu, gledajući konstantno kako Martina konstantno ne skida pogled sa njega.

"I tako. Moj brat Lork će naslediti oca, iako sam ja prvi došao na svet", reče Trif završavajući priču o ljubavi prema muzici, sebi i porodici.

"Pet minuta si stariji od njega, deset od mene. Nije to neka razlika, Trife", nasmeja se Martina.

"I nije. Ne bunim se ja. Gradom kao što je naš i treba da upravlja neko ko može sam na konja, a ne...", i tu zastade, ne želeći da izgovori "slepac od rođenja", iako je ostalim sagovornicima bilo jasno šta je prećutao.

Prvi vojnici koje su sreli bili su prilično mladi, primeti Nil. I svi do jednog oboriše glave, visoko podignutih kratkih mačeva, kakvi se obično i daju leglima, kako na Jugu zovu grupe momaka koji su na vojnoj obuci.

"Moje leglo. Baš moje, od hiljadu dečaka. A od njih toliko ne znam da li bih stotinu mogla da nazovem pravim borcima, iako već koliko za dan i oni kreću na istok", reče Martina.

"Kada se mora...", kratko dobaci Nil, uz olakšanje što ima najbolju moguću pratnju do Ždrepčevog vriska.

"Ari, a taj stolar kojeg tražiš u gradu... Taj... Gotral, mora da je neki dobar čim si toliki put prevalio zbog njega? Ako nije, imamo mi u zamku dva sjajna, pa ako ti zatreba", reče Trif, ali ga Arilion prekide.

"Imamo i mi na Severu dobre. Veruj mi. Ovome je moj otac ostao dužan kesu zlatnika dok su radili nešto u Visokom kraljevstvu, nekakve kaveze za one ogromne ptice. Otac mi više nije živ, na samrti mi je rekao da vratim dva duga koja nije stigao da vrati on sam", reče Nil.

"Pa, baš si odabrao ove ratne dane da to uradiš?", upita ga Trif sa svog konja.

"Krenuo sam ja pre više od dvadeset dana, kada od rata nije bilo ni traga ni glasa. Molim se nebesima da ga ni ne bude", reče Nil ovu poslednju rečenicu najiskrenije što je mogao, iako se obično molio bogovima koji žive u moru, kao što to i rade stranovnici Obala.

"Rata će biti", preseče njihov razgovor Martina. "I treba da ga bude. Ako neko ubije kraljevog sina, treba da zna kolika je cena za to".

"Slažem se, slažem... Vi na Jugu nikada niste ni razmišljali drugačije".

"To nešto na naš račun, Severnjače?", upita ga ona podižući obrve, vrlo sumnjičavog pogleda.

"Ništa ružno. Samo kažem, kod vas se odmah zna koja je cena za zlo koje vam se nanese".

"Tako je", reče malo drčnije Trif, baš kada ih je straža na gradskim kapijama dočekala pozdravima, te ih propusti na kamenom popločane ulice.

"Znaš li kuda ćeš, Ari?", upita ga Martina.

"Mislim da treba da nađem onaj vaš gradski trg sa izvorom, pa odatle levo. Hvala što ste me dopratili, odavde ću već moći sam", odgovori.

"Ako ti nešto zatreba, dok si u gradu, slobodno me potraži u dvorcu. Lepo je razgovarati sa tobom", reče Trif iskreno.

"Hoću, Trife. Ako zatreba, hoću. Ostajte mi dobro, oboje", reče Nil, a onda se zagleda u Martinu, klimnu joj glavom i otvorenog dlana joj se nakloni u sedlu, a potom potera Vihora brže, i ode kasom najvećom gradskom ulicom.

Iako velelepan, Ždrepčev vrisak je i dalje bio - grad sa najvećom ergelom u svih pet kraljevstava. A ona, iako izvan gradskih zidina, sa severne strane zbog čega je Nil nije ni najbolje video jer su stigli sa istočne, mirise je širila svuda.

"Ne bih nikada mogao da živim u ovolikom smradu... Izvini, Vihore", reče u sebi Arilion pa potraži trg, a onda posle nekoliko minuta lutanja stiže do stolara kog je tražio.

Ispred vrata nije bilo nikog. U radionici samo stari majstor i dva mlada pomoćnika. Kada je ugledao gosta, sedi, dugokosi stolar im reče "Dosta je bilo za danas", pokaza im da su slobodni da izađu, a onda sačeka malo, pa potrča ka vratima, koliko su ga noge nosile

"Gotrale!", viknu Nil, radosno šireći ruke.

"Bože, da li je moguće? Mali Aril... Otkud ti ovde? Uđi, ne stoj, i zatvaraj taj vrata", odgovori stari majstor.

Nilu je svaki trenutak bio dragocen. U svega nekoliko minuta pojasni i otkud tu, i gde mora da krene i kakva mu pomoć treba.

"Nema ovde više nikog sa Obala, Nile. Nekoliko trgovaca konja otišli su na prvi pomen mogućeg rata. Odveli su sa sobom i sve svoje ljude, ima skoro nedelju dana", reče mu Gotral.

"Bogovi neka mi se smiluju... Nema nikog? Ni Klarisa? Ni onog debelog Murola, koji je sa dvadesetoricom uvek putovao?", upita Nil, ali je sve što je dobio od odgovora i na naredna pominjanja imena bilo odmahivanje glavom i sleganje ramenima.

"Ne znam šta da ti kažem, Nile. Svi su otišli. Samo su ove moje stare kosti ostale, a nije mi do nove selidbe. Ovde sam proveo više od deceniju, u miru i radu, bogove ću uskoro videti. Bolje u svojoj radionici, nego na putu načičkanom vojskama. Sve što mogu da ti ponudim je dobra večera, krevet i iskren savet - ne pokušavaj da ih tražiš. Previše si malobrojan", reče mu Gotral, pa se nasmeja nakon poslednje reči, baš kao i Nil.

"Moram da ih nađem. Ne mogu da ih pustim da tek tako ko zna gde završe. Večeru ću prihvatiti, ali idem odmah dalje"

"Kapije se uskoro zatvaraju, sa noćnom gradskom stražom nećeš moći tako lako da se razjasniš kao što si sa kada si ujahao sa gospodarevom decom. Prenoći, znaš kako kažu sholari, 'dan je za Dobro', izgovori stari majstor, a Nil dovrši

"... a noć za Dobro nije".

Prihvativši Gotralov predlog posle kraćeg razmišljanja, Nil je pomogao u spremanju večere, a onda se, uz prilično dobro vino, kakvo na Jugu jedino i uspeva, raspriča sa starim očevim prijateljem. Vreme za počinak je brzo došlo, a on tada isprati majstora do vrata. Kada je Goral otišao u kuću koja je bila odmah pokraj radionice, princ se popeo uz stepenice, smestivši se u jedinu sobu na kraju kratkog hodnika.

Ponoć još nije bila prošla, a mladom Arilionu san nikako nije dolazio u posetu. Razmišljao je i o Tini, i o Aleku i o malom Nejtu. I o Vei, koja ga je potpuno zbunila svojom pojavom. I o Martini, na neki čudan način. Odjednom, kvaka gotovo neprimeno zaškripa, a on se odmah lati mača kog je držao pokraj sebe. U hodniku, za razliku od sobe u kojoj je bio, ostala je da gori tanana dugačka sveća, te posle otvarnja vrata on jasno spazi žensku figuru. Taman kada je hteo da ustane, začu sada već poznat glas.

"Ari, Ari... Mnogo toga ćeš morati da mi pojasniš", izgovori ona, a onda se, sa mačem koji joj je još uvek bio u koricama, baci pravo na njega. Očekivao je borbu, ali ga je ovoga puta ona iznenadila. Poljupcem.

Igru je prihvatio odmah. Martina nije neko sa kojim se lako može raspravljati, shvatio je. "A nekada i nema smisla", pomisli čim je ruku zavukla do njegovih prepona.

"Mogla bih da te ubijem zbog laži", reče mu pre nego što mu je zubima povukla donju usnu, a onda ga skoro divlje poljubila.

"Mh... Laži?", upita, dok je skliznuo rukama niz njena leđa, pravo do onog dela kojim se promeškoljila po njegovom međunožju kada je na travi ležao preko nje.

"Nikakav ti Severnjak nisi. Severnjak bez komadića krzna na sebi ne postoji", odgovori mu, a onda podiže svoju suknju jednom, a spusti njegove pantalone drugom rukom, te se nabode. Do kraja.

Pitao bi je Nil još štošta o tome kako ga je raskrinkala, ali imao je druge planove. Bar u taj mah. Najpre ju je pustio da pomisli da vodi celu priču. Onda joj je dlanovima pocepao tananu bluzu i glavu zagrnjurio kroz krupne grudi pre nego što se usnama popeo uz njen vrat. Čim joj je dlanom prošao po koži leđa, okrenu je na stranu, pa se smesti potom iznad nje. Volela je divlje, to joj je i dao. Sve do onog trenutka kada je počela da se grči, sa njegovim dlanom preko usana, nije ni pomišljao da stane. A zastao je kada se cela izvijala pod njim. Oko njega, duboko zarivenog.

"A ti?", upita ga njen razuzdani pogled kada je poželela obostrani svršetak te vrele južne noći.

"Pssst", odgovori joj prstom kojim je poklopio njene usne. "Dobićeš i više od onoga što sada želiš, ali samo pod jednim uslovom".

"Tvoja sam", odgovori mu tiho, pretvorivši se iz ratnice u čednu devojku, koja je zaista mislila to što je rekla.

"Prijatelje su mi oteli razbojnici. Iz Obala sam, ne mogu više da ti kažem, ali špijun nisam. Moram u ranu zoru da krenem po njih, nisu daleko mogli da odmaknu u svom obilasku tvog grada. Pustićeš me, bez da zoveš stražare?", upita je.

Na trenutak je razmišljala. Odgovor je dala stežući ga butinama, a privlačeći ga sa oba dlana. Pravo u sebe. Ponovo. Ionako je bio više nego spreman za to.

"Ne ideš ti nikuda. Ove noći", reče mu, i nastavi gde je stala, baš kao i on.

Jutro su dočekali vreli, poput lude noći kroz koju su prošli. Tek dva ili tri sata sna nije bilo dovoljno da se strasti primire. Naročito njene. Usnama ga je probudila, ali poljupce nije osetio na svojim. U njenim ustima se pridigao, a kada se pridigao ceo, ona je već uveliko bila zadovoljna porcijom koju je vredno zaslužila.

"Tebi ne vredi govoriti, vidim ja", reče joj nasmejan.

"Ti si stvarno mislio ono što si noćas pitao... za prijatelje?", reče brišući usne.

"Da", reče on odsečno, oblačeći se dok je ona i dalje ležala.

"Uh. Razbojnici, kažeš... Koliko njih? Koliko je tvojih prijatelja?"

"Troje, od toga dva mlada sholara. Njih je bilo bar dvadesetak".

"Na vojsku ne računaj. Otac bi me možda pustio da ludujem još malo u ove ratne dane, ali majka svakako ne bi".

"Majka? Šta je sa njom?"

"Norbert je ozbiljan čovek, koji ne mari mnogo za mene, zna kakva sam. Ali, mari za svog kralja. I, ne bi se igrao igre 'pomažem nekome iz Obala' dok vojsku diže u rat. A Zolda... Zolda je iz Pagrora. To ti je valjda dovoljno? I dalje je odana svom zavičaju, mada... to pet godina već mora da se skriva, iako i vrapci na grani znaju. Ako sazna bilo ko od njih da pomažem nekome iz Obala, tebi će leteti glava, a meni... ko zna šta bi bilo meni", reče Martina, tražeći svoju odeću.

"Bar mi pomozi da izađem iz grada bez problema?", upita je Arilion.

"Pa da te onda nikada više ne vidim?", reče mu uz osmeh dok je vezivala kaiš, ali se vrlo brzo uozbilji. Nil nije znao šta da joj kaže. Zato joj je rekao istinu.

"Ako oboje dočekamo živi kraj rata, videćeš me opet. Imaš reč Ari... Arijevu".

Njoj, na neki čudan način, to bi dovoljno. Ali, nije se zaustavila samo na praćenju do ispred gradskih zidina, već mu na izlasku reče:

"Tvoja sam pratnja do zalaska sunca. Onda si moja, do zore. Tek onda rastanak".

Nil je pristao na igru devojke koja mu je na neobičan način postala draga. Draža od mnogih sa kojima je provodio noć, a potom ih nikada više nije viđao. No, noć koja se bližila, bila je vrlo posebna. Za oboje.

Posle kratkog jutarnjeg rastanka da bi Martina izgovorila opravdanje kod roditelja zašto je neće biti "neko vreme tokom dana", krenuli su u potragu. Odmakli su više od dvadeset liga po šumi koja je južno od zidina okruživala grad, a Nil je odjednom zastao. I obradovao se, baš kada se sumrak nazirao nad istokom.

"Živa je!", uze u ruku komad srebrnkaste tkanine, pa pogleda dalje ka istoku, sa kog se mrak već bližio.

"Živa? Ko?", upita ga Martina, potpuno zbunjena.

"Tina... Moja poznanica", odgovori joj, bez razmišljanja, gledajući ka proplanku koji je bio pred njima.

"Poznanica? Kao ja...?", bilo je sledeće pitanje ćerke gospodara Ždrepčevog vriska, ozbiljnije nego mnoga pre toga.

Nil se okrenu i shvati u kakvoj je situaciji.

"Ne razumeš, Martina... Nju znam godinama, nikada je nisam ni dotakao. Poznanica, kažem ti".

Hteo je da joj pojasni još nešto, mada mu ni ovo prvo nije verovala, ali onda mu ona pokaza rukom nešto preko njegovih ramena.

"Odsjaj. Gore, na proplanku", reče mu, pa ga povuče u stranu dok su konje za sobom vodili ka malo gušćem delu šume. Bila je u pravu. Na vrhu majušnog brdašca pred njima bilo je nekoliko senki. Onda se ukazaše još neke. I još neke. Bar četrdesetak njih. Bili su prilično daleko, ali su se obrisi ljudskih kontura vrlo jasno nazirali.

"To su oni!", htede da poviče Nil, ali ga Martina ponovo prekide.

"Ima ih više od tri desetine. Jesi li siguran da želiš ovo?"

"Pratiću ih. Ti nemoj dalje".

"Pa da propustim novi ples mačevima? Ha!", reče ona gotovo muškim stilom, ne želeći da ga pušta samog. Ni tada, ni bilo kada više.

Odlučili su da konje privežu, a da se tiho prikradu grupi koja im je na trenutak izmakla sa vidika, ali ne toliko da se uznemire što su je izgubili. Kada su im prišli dovoljno blizu, Arilionu bi jasno da je našao baš one koje je tražio.

"Ima ih i više od tri desetine", reče joj, uzdahnuvši.

"Nije ni nas malo", odgovori mu ona, pa stavi ruke na usne i ispusti zvuk nalik onom kojim se sove oglašavaju. Za tili čas do njih tihim koracima stiže četa od dvadesetak golobradih mladića, sa kratkim mačevima.

"Moje leglo. Najbolji među njima. Već bi u neko gnezdo mogli da se svrstaju. Ovo će im poslužiti kao završna vežba".

Nil je još jednom ostao bez reči, a Martina mu se nasmeja, zadovoljna što je njen plan uspeo.

Novi plan je bio jednostavan. Najstariji u grupi napadača, njih dvoje, krenuće frontalno. Kada se neprijatelj uznemiri, sa leđa će osetiti udar polovine čete. Sa obe strane, tek kada bitka otpočne, udariće po petorica najsnažnijih iz Martininog legla.

Tako i bi. Samo, kada su istrčali pred malu logorsku vatru, prvo što su čuli posle sopstvenih uzvika nije bio ljudski glas. Bila je to rika starog oceluta.

"Bože! Pa ova zver i dalje postoji?!", reče Martina, te podiže mač sa obe ruke i krenu ka ogromnoj divljoj mački koja je lancem bila privezana za drvo. No, baš kada je bila na svega desetak koraka od nje, na nju skoči čovek bez jedne šake, a u drugoj je držao čudnu helebardu, koja je na obe strane imala po sečivo nalik najfinijim sekirama.

"Sad će Set da nahrani svoju macu. Priđi, lepotice", kezio joj se dok je patrljkom ispod lakta pridržavao metalu ogrlicu razjarenog oceluta.

Nil je za to vreme već iskoristio dva mala noža koje su mu mladi, budući vojnici Juga dali pre napada. Protrčavši pored dvojice u glave pogođenih odmetnika, dok je sa isukanim mačem dočekivao prvog uspravnog neprijatelja, nedaleko iza njega vide Tinu, kako svezana pokušava se oslobodi. Bezuspešno, jer panika nije vladala među dvadeset puta brojnijom silom od Nila i Martine. Međutim, kada ih je sa leđa zaskočila desetina iz legla, a u tom prvom naletu kratki mačevi odmah posekoše šestoricu, panika se uvuče u logor.

Venrik, sa svojim sjajnim mačem, poseče jednog mladića kao od šale, drugog rukom odgurnu pravo ka snažnom Tinu koji mu svoja dva bodeža odmah zabode u oči, naslađujući se, sadistički, tim prizorom.

Taj vrisak je bio samo uvod u glavni deo bitke. Kada su se uključili i svi preostali Martinini vojnici iz legla, borba se rasplamsala, prsa u prsa, pa je Arilion mogao da odahne što ni jedna jedina strela nije stigla da bude ispaljena, a bilo ih je u logoru odmetnika na pretek. Martina je čas bežala od čeljusti oceluta, čas sa strane pokušavala da nađe put pokraj dvostrane helebarde do jahača. Tina je, uveliko oslobođena, sekla kanape kojima su Alek i Nejt bili vezani, a Nil je morao da se bori sa dvojicom. Prebrz za njih, jednim potezom je rešio prvi duel, odbivši u stranu sablju koja mu je krenula u susret, a potom produživši pokret rukom pravo ka vratu. Sagnuvši se, pusti da mač koji je hteo njega da probode prođe kroz već mrtvog odmetnika, a onda i drugog ubode.

Na tren je pomislio da bitka ide u sjajnom smeru, a onda osmotri. Od dvadesetak mladih vojnika juga, samo su četvorica još bila na nogama. Tina se borila sa dvojicom, ali imala je dva mača u rukama, pa se na neki čudan način uopšte nije brinuo za nju, dok je Alek sa Nejtom uzimao uzda konja i tražio put iz gužve.

"Pametni momci", pomisli prestolonaslednik Obala, a onda vazduh zapara jeziv vrisak. Okrenuo se, a Ocelutova čeljust sklapala se oko Martinine noge. Vrh helebarde, na čije su obe strane iznad sečiva bili oštri šiljci, probode ćerku gospodara Ždrepčevog vriska ispod oklopa, u visini donjih rebara, dok se divlja mačka bavila lomljenjem butne kosti svojim jezivim zubima.

Nil se zalete, odgurnu jednog razbojnika, drugog u prolazu udari mačem po zadnjoj strani vrata baš kada se spremao da zada kobni udarac jednom mladom vojniku Juga, a onda se iznenadi. Iz mraka, odnekud, dolete jedna bela strela, poput munje. Pa druga. Obe pogodiše Seta, koji ispusti dvostranu helebardu. Naredne četiri pogodiše oceluta u glavu, a Nil priđe zveri i zabi joj sa dve ruke mač u vrat.

"Bele strele! Bele strele!", povuka neko od onih koji su se na prevrat spremali, pa nasta panično povlačenje ka brojnim konjima koji više nisu imali svoje jahače. U trenu kao da sve presta. Osim jauka ranjenih, i zadihanosti preživelih. Nil pogleda na brzinu: Tina je grlila Nejta, Alek im je prilazio sa dva konja, a dva preostala mlada vojnika Juga pritrčavala su mestu na kome je bio Arilion.

"Ari...", reče Martina, ležeći krvava u travi.

"Martina... Polako. Tu su dva sholara. Ne govori. Bićeš dobro", izgovori Nil, pa dreknu "Nejt! Alek! Brzo!". A onda oseti kako ga njen dlan povlači za nogavicu.

"Gotovo je, Ari... Ne trudi se. Reci mi samo... Jel' ona preživela?"

"Ona?", upita smušeno Nil.

"Devojka žute kose. Ta... tvoja"

"Nije ona moja, Martina", reče joj, prelazeći dlanom po njenom obrazu.

"Ne? Ah... Onda... Onda mogu pred Boga radosna".

"Ne ideš ti nigde, Martina. Martina! Martinaaa!", poče da viče Nil. Beskorisno.

"Nije više živa, gospodaru", reče mali Nejt.

Dva mlada vojnika kleknuše, zabiše mačeve u zemlju, osloniše oba dlana na balčake, a na njih svoje glave. Molitva je obavljena u tišini. I ponekoj suzi. Jednoj, vidljivoj, u Nilovom oku.

"Nile, znali smo da ćeš nas naći", reče mu Tina, zagrlivši ga preko ramena. "Samo, gde su vam ostali?"

"Koji ostali?", upita jedan od mladih vojnika Juga.

"Ko je poslao one strele?", upita Alek.

"Mi nemamo strele", reče drugi član Martininog legla.

"Bele strele", izgovori Nejt, a svi ga pogledaše.

"Bele strele, da", ponovi, a onda dodade: "Poslednji put su viđene pre... tri i po veka. Kada se kralj...", izgovori mladi sholar, a drug iz Sabedorije ga prekide.

"Nije važno koji kralj, Nejt. Bele strele su opet tu".

"Kakve bele strele, hoće li neko da mi objasni?", upita Tina.

"Čuvari Dobra. Niko im ne zna lica", odgovori Nejt, pomalo nasmejan, iako još uvek potpuno šokiran onim što je preživeo. "Tajanstveni. Bili i ostali. Ali... Nekako mi je drago što su opet tu. Tu negde", dodade. I, kao da je govorio u ime svih koji su bitku preživeli.





0

| Email this story Email this Novel | Add to reading list



Reviews

About | News | Contact | Your Account | TheNextBigWriter | Self Publishing | Advertise

© 2013 TheNextBigWriter, LLC. All Rights Reserved. Terms under which this service is provided to you. Privacy Policy.