Welcome Visitor: Login to the siteJoin the site

Ritam Sabedorije

Novel By: Huddle
Fantasy


Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašujuću istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi učenjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema. View table of contents...


Chapters:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Submitted:Apr 1, 2013    Reads: 19    Comments: 0    Likes: 0   



Tanai

Podne je došlo brže nego što je mislila da će biti slučaj. A opet, od graje za raspravu orne dečurlije i nije moglo biti drugačije.

"Šon je u pravu, otišli su, bez da su se ikome javili. Toliko o tome koliko su im iskrene namere sa nama bile", reče jedan visoki dečkić, rešen da se ne povinuje zahtevima nekolicine da se krene put zapada, u Iglu, gde su se Vili Turlok i njemu dodeljeni sholar Bobi uputili krišom, pod okriljem noći.

"A mi ćemo ovde da ostanemo večno? Živećemo u šumi, zauvek?", upita Tim, kome je Vili prirastao srcu, ne samo zbog činjenice što je poput slavnog junaka bio sa Juga, niti samo zbog toga što ga je Turlok dugo i pažljivo slušao o tome kako je timario konje u Ždrepčevom vrisku.

"Ako smo živeli već nekoliko godina i ništa nam nije falilo, što bismo to menjali zbog dvojice lažova?", reče neko iz gomile, a graja se ponovo začu u srcu Šume tišine.

Gledala ih je, nesrećna zbog podele. Gledala, svesna da im je cilj isti: da žive u miru, bezbrižno i posve bezbedno. Bili su mali da bi shvatili da im podele neće ništa dobro doneti. Ni tada, ni u životu. Konačno je rešila da progovori. Ušla je u centar kruga koji se stvorio i okretala se sporo, gledajući ih sve u oči, dok se mališani, jedan po jedan, nisu utišali, svi do poslednjeg.

"Više od dve trećine vas je da se ostane. Glas većine treba slušati. Takva su pravila u vaših pet kraljevstava oduvek bila, neka takva i ostanu. Samo, ja sam sa Istoka. Tamo, pored nekih surovih, važe pravila i mudrosti i pravila hrabrosti. Srce mi kaže da treba da krenem za njima. Razum mi kaže da deca treba da ostanu. Ako neko od starijih želi sa mnom, neka uđe u krug. Ako neko ne želi, neka zna da ću se radovati što poštuje zakone svojih predaka", reče Tanai i zaćuta.

Prva joj je prišla Amarili.

"Dušo moja... mala si da bi išla bilo gde sama", reče joj devojka u beloj haljini, te trepnu svojim čudesnim očima, a onda je poljubi u teme.

"Neću biti sama. Imaću tebe. A i, ako se tebi neko desi, trebaću ti ja", reče Amarili.

"Srećice, kaže se 'ako se tebi nešto desi'", nasmeja se Tanai.

"Neko ili nešto. U životu se dešava i jedno i drugo", reče tiho Amarili, pa je zagrli oko struka.

Tanai je posmatrala ostale. Iako je bilo hrabrih dečaka u toj družini, pomisao da će da idu sa dve devojke, od kojih je jedna imala svega deset, a druga će tek kroz koji dan biti za sedam leta starija, nije bila ohrabrujuća. Čak i za pojedine dečake koji su isprva bili za odlazak.

Ipak, priđe im još neko. Najpre Tim, govoreći glasno:

"Odrastao sam uz priče o Turloku. Ne bi nas napustio da nije imao jak razlog. Hoću da mi u lice kaže koji je to razlog, i neću stati dok ga ne nađem, makar ga pratio do Novog sveta".

Tom petnaestogodišnjaku u krugu se brzo pridruži njegov omiljeni vršnjak, verni drug sa Severa, Keni iz Tihe Kule.

"Ne ideš ti više nigde bez mene, druže", reče Timu, zagrli ga i sačini četvorku u centru kruga. Niko više nije napravio korak ka njima, sve dok vođa šumske družine mališana koji ostaše bez ikoga u Velikom ratu, ne priđe i sam.

"Ovo što radite nije normalno. Vas četvoro, sami, idete do Igle? Bez mene, vala, nećete", iznenadi sve Šon, a graja koja se podiže bi glasnija od svih prethodnih.

Tanai ih je gledala redom. Dečaci sa severa su pljuvali ka sredini kruga, proklinjući dan kada su uopšte izabrali da ih neko poput Šona, iz Rđe, predvodi. Južnjaci, koji su uglavnom bili mlađi, nisu se usuđivali da krenu Timovim stopama, a devojčice i dečaci iz Visokog kraljevstva bili su neodlučni. Jedna od njih je poželela da zakorači, uz reči da "mora biti da će sve biti u redu, pa kroz rodni kraj će se koračati na putu do Obala", ali su je ostali brzo povukli nazad, nezadovoljni bilo kakvom pomisli da napuštaju bezbednost Šume tišine.

"Petoro dakle?", upita Tanai, pre nego što na ramena jednog debeljka svoje ruke osloni jedan od najnestašnijih klinaca iz šume, a onda ga preskoči.

"Nećete vi nigde bez mene", reče majušni Kolbi, koji broj nekadašnjih žitelja Rđe uveća na dva, čim je uskočio u centar kruga.

Ali, posle tog dečačića od 14 leta, više niko nije prišao. Šestorka je ostala na istoj brojnosti iako je pogledom pozivala svoje najvernije prijatelje. Strah ih je okovao. Od neizvesnosti koje takav put donosi. A i zbog neverice da je uspeh moguć, kada su ih već glavni junaci puta u Novi svet ostavili bez reči tokom noći.

Tanai pomazi po kosi jedino devojče koje je stajalo uz nju, a onda upita:

"Šone, krenula bih odmah. Da nam ne odmaknu daleko", izgovori, svesna itekako da je praćenje dvojice konjanika gotovo nemoguće za šestoro tako mladih pešaka.

Pakovanje i opraštanje je trajalo nepunih pola sata. Zavežaljaje su prebacili preko ramena, svi osim Amarili koja je svoj nosila oko ruke, podno lakta. Sićušna družina uputila se na sam zapadni rub Šume tišine, gde je poslednji put razmenila poglede sa onima koji su je ispratili. A odatle se protezalo bar 20 liga do prvih obronaka Visokog kraljevstva. Dvadeset liga nemira.

Već vekovima bila je to "ničija zemlja", jer je ni Oko Šume, najseverniji grad Juga, ni Vrelo, najbliži grad kraljevstva u kome su vladale žene, nisu kontolisali u kontinuitetu. Polja niske trave služila su i jednom i drugom gradu različitih kraljevstava da tu napasaju svoja stada: svako se držao svoje polovine Polja, kako su te predele nazivali, a da jasna granica nije bila omeđena. Poneko brdašce, malo više šumaraka i nekoliko proplanaka sa gustom, gotovo zalutalom četinarskom šumom, bili su sve što se izdvajalo prilikom pogleda na zapad koji se pružao daleko, baš daleko.

"Sada ćemo putevima mojih predaka", reče Tim odjednom, a kada ga Keni upita o čemu on to priča, pojasni:

"Moji su, nekada davno, živeli u Obalama, iako Južnjaci. Posao ih je odveo tamo. Kada su deda i njegova tri sina rešili da se vrate u rodni Ždrepčev vrisak, baš su se negde ovuda spuštali. Ovim putevima", izgovori Tim.

"Kakvim putevima? Ovde nema nikakvog druma?", upita nestašni Kolbi.

"Nema. Sve je zeleno. Dok zima ne svrati u ovoje krajeve. Ali, smatraj ih mojim", nasmeja se Tim.

"Tvojim? Time, zaboravljaš da se Jug baš u ovim Poljima završava", opomenu ga Šon, koji je i dalje pokušavao da bude vođa družine, kao u Šumi. Vrlo brzo je shvatio da je novo, odabrano društvo, ipak pošlo za Tanai, a ne za njim, te se prikloni tom poretku, istina nevoljno.

Tanai je, tek pola leta starija od Šona, a za još jedno više od Tima i Kenija, koji se neobično radovao što se vraća "kući", jer je poreklom iz najsevernijeg grada Obala, imala jednostavan plan: pratiti tragove. I, u tome od Tima, zaista, nije mogla imati boljeg pomagača. Dva konjanika jesu otišla iz dečjeg skrovišta pod okriljem noći, ali su zbog Bobijeve težine ostavljali prilično jasan putokaz kuda su se uputili: pravom linijom, pravo u Vrelo.

Noć se brzo spustila, a deca nisu daleko odmakla od Šume tišine. I sam prolazak kroz nju, iako su im ti putevi bili daleko poznatiji, prilično je potrajao, pa rešiše da jedini odmor bude upravo onaj za noćenje. Šon i nestašni Kolbi se pobrinuše za vatru, jer je veče postajalo prilično hladno.

"Proleće se tek budi", reče Tanai, pa prigrli Amarili uz sebe.

"Ja ću prvi da čuvam stražu", reče odvažno Šon, jedan od dvojice, uz Kenija, koji je imao nož.

"Kakva straža, Šone. Lezi i odmori, ovde ligama unaokolo nema nikoga. Pastiri izvode stada tek kada skroz otopli", reče mu Tim.

Prevario se. Iako ga je nesuđeni vođa družine poslušao, buđenje pred cik zore nije bilo nešto čemu su se nadali. Za tili čas, skoro svi su bili ščepani snažnim rukama.

"Šta mi to imamo ovde?", upita bradati čovek, držeći dva naprasno probuđena mališana svojim snažnim rukama.

"Pusti me! Ma, pusti me, ti...", reče Tim, ali ga jedna ćuška od pozadi vrlo brzo utiša.

Majušnu družinu, što po brojnosti, što po godinama, okružila je dvostruko veća i skoro trostuko starija grupa ljudi. Jutarnji sunčevi zraci pomogoše iznenađenoj deci da shvate ko ih drži: zeleni barjaci Juga i trake vezane oko čela, a nekima oko mišica, dali su odgovor u čije ruke su upali. Tanai, koju uz Amarili vojnici nisu dirali, istupi pred njih.

"Nikakvo zlo vam ne učinismo. Od kad to hrabra vojska Juga dira decu?", upita ona smelo.

Jedan od vojnika, koji je stajao ispred svog konja, uruči uzda onom do sebe, pa joj priđe. Zagleda se u lice kakvo se ne viđa često, što zbog čudesne boje kože, što zbog lepote.

"Ti si sa Istoka? Šta ćeš ovde? I, šta ćete svi vi ovde? Špijuni, a?", upita drsko i uhvati je za predeo iznad zgloba šake. Šon i Kolbi pokušaše da se otmu iz stiska koji ih je držao, naravno besupešno, pa njihova namera da pomognu Tanai osta samo - namera. Vikali su, drali se, kao i ostali, ali ih vojska vrlo brzo stiša drmusanjem i pretnjama serviranim uz besne poglede.

Devojka je gledala vojnika pravo u oči. Nije ništa izgovorila, samo ga je gledala. Tim je za to vreme pričao kako nisu nikakvi špijuni, kako su siročići, kako su rešili da se presele u Visoko kraljevstvo i pomažu u odgoju ptica, što je svakako bila laž, ali vojnik nije mario za te reči. Gledao je u oči neobične lepote i, skoro paralisan, nesvesno popustio stisak.

Odjednom, jedan drugi vojnik Juga dreknu:

"Tišina!", a stisak ruke koji oseti Tanai posta snažniji nego što je isprva bio.

"Dva noža sa Obala imate", nastavi čovek koji je bio očigledni predvodnik tek jedinice, "Matori Arilion ne samo da ubija decu kraljeva, već šalje i decu u špijune, a?"

Tanai ga je gledala mirnije od ostale dece. Više i nije bila dete, njeno telo je bilo dokaz za to, a i lepota koja prevazilazi dečja maštarenja. Jedino ona odgovori:

"Krenuli smo kao što je Tim rekao, u Vrelo. Dugo smo živeli u Šumi tišine, hranili smo se slabo, ili ni toliko. Moramo na neko drugo mesto", reče ona čoveku koji joj je po godinama otac mogao biti. Bezuspešno.

"Vežite ih sve, dvojica neka ih otprate do našeg logora, ostali na konje, ova izvidnica neće izneveriti našeg kralja", izgovori okrenut ka svojim vojnicima, ali ga oni ne poslušaše. Skoro svi su počeli brzo da izvlače mačeve, gledajući iza njega. Kada se on okrete, vide petnaestak figura u sivo odevenih, mahom sa napetim lukovima, neki od njih i sa dugim kopljima koja su bila spremna da polete.

Vođa izvidnice Juga isuka svoj dugi mač i osmehnu se, prošavši rukom kroz svoj brk:

"O, pa koga mi to imamo ovde? Žene? Šta ćete vi čak ovde? Nemate posla tu, zar ne? Ovo su zarobljenici kralja Zanta, pa ako vam je do života stalo bar malo, vratićete se odakle ste i došli", reče im.

Niko mu nije odgovarao. Tanai osmotri lica desetak devojaka i dvostruko manje muškaraca koji su stajali u polukrugu, pojavivši se neprimetno, kao da su izronili iz trave. Umesto reči, lukovi su počeli sve više da se zatežu. Rastojanje je bilo dovoljno da i nevešti strelci ne promaše, a kamoli neko iz Visokog kraljevstva, gde se deca od malih nogu sa strelama druže. Istočnjakinja potom pogleda Južnjake. Stopala im nisu mirovala, menjali su u mestu položaj svojih nogu, neki od njih prebacujući mač iz jedne u drugu ruku. Oni drugi, sa sopstvenim lukovima, odavno pripremiše po jednu strelu iz svojih dugačkih tobolaca.

"Nemojte da se krv lije zbog dece", reče ona glasno i svu pažnju usmeri na sebe. "Mi smo svoje roditelje, svi odreda, izgubili zbog jednog ludila. Tuđeg. Nemojte da neka od vaše dece ostanu večno tužna zbog nečije današnje ludosti", dodade, i priđe bliže vojniku koji joj je pustio šaku kako bi se latio svog luka i strele.

Stala je leđima okrenuta njemu, zbunivši ga, baš kao i sve ostale. Raširila je ruke pokraj svog tela, kao da ga štiti. Pogledali su je i ratnici zelenih barjaka, i oni pod sivim. Osetila je na sebi i poglede zbunjenih dečaka.

Tanai pogleda u nebo, uzdahnu, a onda ponovo reči napustiše njene neobično lepe usne.

"Mi samo želimo da prođemo, u miru. Ne mora niko da strada zbog toga".

Tišina je i dalje vladala kod ratnica i ratnika Visokog. Ćutali su i vojnici Juga. I deca. A onda je jedna od devojaka duge, baš duge plave kose uvijene u kiku, polako spustila svoju strelu ka travi. Učinio je to posle nje i vojnik iza Tanai. Pa još jedan. Polako, i svi ostali koji su lukove držali čvrsto u šakama. Mačevi su odolevali nešto duže. Ne predugo.

Tanai je opet prva progovorila.

"Čuli smo šta se sprema. Ako je rat neminovan, ne morate vi da izazovete novi. Vaša kraljevstva žive u miru, neka tako i ostane", izgovori, a onda se okrenu vođi južne patrole. Ćutao je. Ali je i on, poslednji, vratio mač u korice.

"Hvala što ste pokazali da Jug nije samo sila. Život i ne zavisi samo od snage, već od ponašanja. Pamtićemo vas po mudrosti", reče i, potpuno iznenadno, zagrli ga, oslanjajući mu na tren svoj obraz na grudi.

Amarili pritrča pa zagrli nju, a onda to učiniše i četvorica dečaka.

Glavni čovek izvidnice kralja Zanta se potom odmaknu, te mahnu glavu tamo-amo, ni sam ne verujući koliko je malo nedostajalo do borbe. Ni sam ne znajući kako je tako lako, a tako bez mnogo dvoumljenja, od nje odustao. Reči neobične devojke učinile su da mu se oči zacakle, baš kada je spomenula decu koja bi mogla da ostanu bez svojih očeva.

"Idite", bi jedino što je rekao, pre nego što je mala družina napravila dvadesetak koraka i pridružila se onima iz Visokog.

Rastanak je obavljen bez ikakvih reči, ako se izuzme Kolbijevo uporno dobacivanje sada već odmaklim vojnicima Juga, sve dok ga Amarili ne utiša, onako mala i nestvarna.

Tek kada su se dve grupe skroz razdvojile, devojka koja je prva spustila strelu, podiže Tanai na svog konja i reče joj.

"Ja sam Marisa. Bobi nas šalje po vas".

"Bobi?", povikaše deca u glas.

Odgovor nisu dobili odmah. Baš kao što se u Visokom reči ne troše previše često, ni izvidnica im nije otkrivala svoje pojavljivanje sve dok se, nekoliko liga zapadnije nije pridružila još jednoj družini. A u njoj, pored nekolko ratnica, bili su i Vili i mladi sholar koji mu je bio pratnja.

"Bobi!", povikaše mališani i, sišavši sa konja, zatrčaše se pravo u naručje bucmastog momka. Tanai je sišla sporije, poput onih njenih treptaja od kojih zastaje dah. Pogledala je nasmejanog Vilija koji je prvo gledao u dečurliju, a onda sreo njen pogled. Trajao je nešto duže nego što su oboje to mislili da će biti slučaj, a prekinuo ih je glasni povik Bobija:

"Polako, polako, oborićete me!", iznova izgovoreno u smehu.

Dok je mladi sholar mališane posluživao plodovima koje je odabrao u poljima, a za koje nisu imali ni predstavu da su jestivi, a naročito da su toliko slatki, Tanai priđe Viliju i upita:

"Moralo je ovako?"

Prećutao je odgovor, ali ga na tren oboreni pogled odade da nije baš radosno planirao neprimetni rastanak.

Ručak je vrlo brzo serviran po polegloj travi, a deca su se uglavnom tiskala oko Bobija koji se nije libio da kaže koju reč hvale i o sebi samom.

"Znao sam ja da ćete vi da krenete za nama. Ama, znao sam! Kada smo sreli izvidnicu Visokog... dobro, Vili je morao prvo da onim svojim velikim mačem razoruža trojicu pre nego što su uopšte hteli da nas saslušaju da nam ne pada na pamet da položimo oružje... mislim, on da položi svoje mačeve", reče Bobi uz smeh, pa nastavi: "Zamolio sam ih da produže u pravcu Šume tišine. Imao sam osećaj... ne, znao sam da će neko od vas krenuti za nama".

"Bilo bi mi draže da nisi bio u pravu, ako ćemo iskreno", reče Turlok, koji odmah dodade da to nema nikakve veze sa decom, već sa ozbiljnošću cilja na koji su se njih dvojica uputili.

"Gospodaru Vili, mi ćemo ostati u ovim predelima, možemo da vam damo tri konja za mališane, ali ne i pratnju", reče mlada ratnica iz Visokog, druga po činu, ako je suditi po poslušnosti ostalih iz te izvidnice.

"Ih, ne treba nama pratnja kada je Vili tu", ponosno reče Tim, uz Turloka jedini stanovnik Juga na tom mestu na kome je meso zamirisalo vrlo brzo po paljenju vatre.

Rastali su se odmah posle ručka, a sada već osmočlana grupa uputi se na konjima pravo ka Vrelu, gradu u kome je, i kada rata nema na pomolu, skoro uvek bar deset hiljada ratnica.

Vrelo. Tri dana jahanja, poslednja dva po vrlo uskim stazama i nimalo bezopasnim planinskim prevojima, trebalo je družini da se domogne tog grada-kasarne, u kome su se devojčice Visokog kraljevstva obučavale za borbe. Za razliku od Juga, na kome je boravak u leglu trajao pet godina, reorgnizacija koju je uvela Silvija Kasiopi, uz dopuštenje kraljice, već deceniju je za pravilo imalo: "godinu dana za sve, a dve samo za one najbolje".

Tanai je osmatrala široki drum kojim su se peli ka gradu, a koji je sa juga vodio iz Krila sokola. Od kada su izašli na njega i odmah sreli prvu predstražu, brojno stanje kolone se konstantno uvećavalo. Prve dve devojke su im dodeljene kao pratnja. Ostale su bile mahom višeg ranga, a pridruživale su im se kako bi zajedno sa slavnim Turlokom ujahale u neobični grad. I sama pomisao da jašu uz jednog od najboljih boraca koje je Pet kraljevstava ikada videlo, bila je dovoljna za pomalo smešne povike podređenima poput "Ostanite na položajima, lično ću ih ispratiti do Silvije".

Nevešti izlivi rešenosti zbog "ozbiljnih vremena", u koje su bili protkani i neprimetni ženski uzdasi i, oštrom oku, više nego primetni pogledi na savršeno muško telo plavokosog jahača, izazivali su tihi osmeh Tanai. Istočnjakinja je možda bila mlada po godinama, ne i nevešta kada je u pitanju staro žensko zanimanje znano "Ma, vidi ti nju, molim te!".

Pred sivim, ne previše visokim kapijama Vrela, kolonu od 15-ak jahača i jahačica dočekale su devojke su, za razliku od drugih, bile bez oružja. Za one koji su prvi put ulazili u grad za obuku ratnica, poput mališana, to je bilo pomalo neobično. Za one iskusnije, činjenica da su na nadlanicama imale poveze na kojima su stajali sokolovi bilo je više nego jasno da se radi o devojkama sa čijih ruku je svakog časa mogao da poleti smrtonosni par krila od kog skoro da nema leka.

Kas konja je usporio čim su kopita dotakla kamene ulice koje su se, već od kapija, širile u pet pravaca. Onaj središnji vodio je između dva ogromna poligona. Sa leve strane Tanai je osmatrala borbu kopljima. Deci je bio zanimljiviji desni, na kome su se mete različitih udaljenosti gađale iz trka, čučnja ili stojećeg položaja. Vili je jahao u sredini, gledajući više reakcije mališana koji su mu za nepuna četiri dana poznanstva polako ali sigurno prirastali srcu, mada je to moglo samo da se primeti u njegovom pogledu ili krajičku usana koje su se ponekad smešile. Naročito kada bi se Bobi pljesnuo po čelu i sam začuđen kako strela, posle tolikog leta, može da prođe kroz alku koja visi na lancu.

"Ovde nema dečaka... uopšte?", upita vidno razočarani Šon, koji je od vođe dečje družine u Šumi tišine dospeo do saznanja da se oko hrabrih momčića ipak ne vrti čitav svet.

"Ima. Samo su oni u drugim paviljonima. Rade odvojeno i obuka im je nešto duža. Ali, najveći broj njih je u Mrestilištu. To je grad samo za obuku dečaka", odgovori jedna od starijih žena iz pratnje.

"Gospo Joala, a što...", htede da upita Tim, ali ga ona prekide.

"Nisam ja gospa, dečače. Zapovednica prve straže sam. Joala je sasvim dovoljno. Za tebe", reče mu uz blagi osmeh.

"Joala... a što ovde niko ne vežba borbu mačeva? Mislim, šta ako strela promaši, ili koplje ne pogodi svoj cilj?", nastavi Tim, uz Vilija i pratnju najveštiji jahač kolone.

"Vežba se. I to prilično. Samo, ne u ovom delu grada. Videćeš, kada za to dođe vreme", odgovori mu ona, a onda pogleda Vilija, nakloni mu se glavom i nastavi da jaše ćutke.

Tanai je u držanju te žene, sigurno za deset godina starije od Turloka, primetila otmenost kakvu ratnice obično nemaju. "Zato je valjda i jedna od zapovednica", pomisli, pa primeti kako sve više vežbi prestaje, a sve veći žamor narasta dok su se devojke na obuci okretale ka konjanicima. Naročito zbog jednog među njima. Upravnice su pokušavale da vrate red, relativno brzo su to i uspevale, ali pogledi nisu prestajali. Sasvim jasno i zašto. Vili, ipak, nije neko ko se u tom delu Starog sveta viđa svaki dan.

Prolazak pored nekoliko štala, a onda skretanje i pokraj dugih redova baraka, bili su poslednja deonica tog puta. Uskoro im se ukaza malo utvđenje. Skromno po veličini, impozantno po broju ratnica i ratnika na zidinama, ali i po velikim, sivim zastavama Visokog koje su se vijorile na vetru.

Tanai je sjahala sa konja kada i ostali, zadržavši malo više pogled na licima tog odbora za doček. U njima nije bilo ni najmanje opčinjenosti Vilijevom pojavom, niti zbog neobičnosti družine koja ga je pratila. Ozbiljnost je vladala u vazduhu. Ne i napetost.

"Kakav neobičan mir", pomisli, a onda pomilova konja sa kog je sišla, te obgrli Amarili preko ramena i uđe za ostalima u predvorje.

Već tu ih je sačekala starija žena, koja je zasigurno prebacila 40 leta, ali čija skromna lepota i blagonaklono lice zaseni svaku drugu pomisao. Naročito kada je raširila ruke pokraj sebe i blago se naklonila uz reči:

"Gospodaru Turloče, čast mi je ugostiti te... prijatelju".

Vili se i sam nakloni, odmah za njim to, prilično nevešto, učiniše i deca, a Bobi se umalo preturi jer se previše nagnuo napred. Brzo ispružena noga ga spasi veće bruke, ali izazva smeh svih u predvorju.

"Silivija, dozvoli mi da ti predstavim mog saputnika. Sholar Bobi... jednog dana Drveni, ako se ne saplete na tom putu", reče uz smešak Turlok, uklopišvi se u sve opušteniju atmosferu.

Silivija ubrzo upozna i dečurliju koja su gledala čas u nju, čas u stražu, čas u beličaste zidove na kojima su bili crteži nekakvih bitaka. Mahom sa ženama u pobedničkim pokretima. Tanai joj se poslednja predstavi, uhvativši se za bočne ivice svoje haljine i nakloni se, poput dvorske dame.

"Ti si... sa Istoka? Lepi maniri za nekog odande. Ne zameri na iskrenosti", reče joj Silvija Kasiopi.

"Imala sam roditelje koji su služili velikog gospodara", odgovori Tanai.

"Imala?", bi sledeće pitanje.

"Oni nemaju roditelje, izgubili su ih u Velikom ratu. Živeli su u Šumi tišine, pa su krenuli sa nama u Novi svet da...", poče Bobi brzo da priča, a Vili ga potapša po ramenu i reče:

"Polako, polako, mladi prijatelju. O svemu tome ćemo na tenane. Silvija... Mi ćemo samo da predahnemo, ako dopuštaš. Morali bismo brzo da krenemo dalje, put do Igle nas čeka. A i mi njega, nestrpljivo".

"Ostanite moji gosti koliko god vam to srce poželi. Ručak će uskoro biti serviran, neka se mladi gosti smeste, a ti Vili, pođi sa mnom. Imam utisak da nas čeka dug razgovor. Čamci za Iglu će vam biti na raspolaganju kad god poželite da krenete, imaš moju reč", izgovori Silvija, te pokretom ruke pokaza delu straže da povedu mališane u njihove odaje. Odmah potom je Turloka pozvala da priđe velikim prozorima, te sede za jedan od tri velika okrugla stola, ne želeći da napuštanjem predvorja gubi bilo koji trenutak da sazna novosti iz ostalog dela Starog sveta.

Tanai se ubrzo našla u maloj, ali svetlom potpuno ispunjenoj sobi. Veliki krevet je bio dovoljan i za dvoje odraslih, kamoli za nju i Amarili, koja se valjala po mirišljavoj posteljini kao da se igra sa najlepšim igračkama. Istočnjakinja se nasmeja glasno, uživajući u bezbrižnosti tog trenutka. Potom se vrata otvoriše, a jedna od stražarki im unese staklenu činiju punu voća.

"Nar! Tanai, vidi, nar! Pravi, kao kod... nas", reče Amarili, u čijim se očima odmah pojavi seta zbog Grabeža, neobičnog grada Juga u kome je odrastala.

Uživale su obe u sladunjavim plodovima i umazanim prstima, a nedugo zatim Amarili se pruži po krevetu, prepustivši se samo njoj znanim razlozima za osmehe. I ponekoj molitvi, od kojih kao da se nikada nije razdvajala.

Tanai se protegnu, pa priđe terasici sa koje se pružao pogled ka centru Vrela i stotinama, hiljadama pokreta koji su se nazirali na poligonima, sada već previše daleko da bi se razaznavala lica budućih ratnica. Zakoračila je da još bolje osmotri, a čim prođe kroz već otvorena vrata - začu glasove. Ispod sebe.

Pogled je prebacila preko kamene ograde, a na velikom balkonu podno nje sporim koracima kretali su se Vili i Silvija, koje spazi sa leđa. Tanai se povuče od ivice, da je ne bi primetili, prepustivši se svojoj znatiželji. Osluškivala je, a reči je mogla da razazna prilično dobro zbog male udaljenosti dvoje sagovornika.

"... nećeš stići, Vili. Dva i po meseca do tamo, možda čak i tri, zbog onih čudnih morskih struja, za povratak. Do tada će verovatno sve već biti kasno", reče Silvija.

"Moram da pokušam. Dao sam reč da hoću. Zar da zbog neznanja sve što znamo nestane? Ili bar deo sveta koji poznajemo?"

"Razumem te. I sama bih učinila isto, ali ne mislim da je to najbolje rešenje."

"Nego? Da ratujem protiv prijatelja sa kojima sam vojevao u Velikom ratu? Da uništim njihovo kraljevstvo, ili ono moje? Odan sam kralju, biću večno uz Zanta, ali neću krvoproliće krvoprolića radi. Mora da postoji način. A jedini je - da se sazna istina".

"Nisam rekla da ne treba ići u Novi svet zarad istine. Samo mislim da put koji si odabrao nije najbrži".

"Ne razumem te, Silvija. Dobro, nisam razumeo ni kada si u borbama kod Varke izvela strelce sa bojišta pre same bitke, ali je to na kraju i donelo pobedu... Samo, sada tek ništa ne razumem, o čemu ti to?", upita Vili.

"Da možeš da biraš, da li bi pre putovao dva i po meseca do tamo ili... dva dana?", izgovori Silvija, a Tanai gotovo presta da diše ne bi li čula odgovor.

Tajac koji je usledio toliko je zanimao Istočnjakinju, da je napravila nečujni korak ka ogradi ne bi li saznala o čemu se radi.

"Dva dana? Sivlija Kasiopi, prestani da se šališ sa mnom, ovo su previše ozbiljna vre...", izgovori Turlok, ali ga žena pred njim prekinu izgovorivši samo jednu reč.

"Teratorn".

Nova tišina. Tanai primeti kako joj srce lupa sve brže. Sve što je o Teratornima znala je da su "najveće ptice koje je ljudsko oko ikada videlo". Ali i da su krvoločnije od mnogih drugih stvorenja. Znala je da ih u Visokom kraljevstvu čuvaju u ogromnim kavezima, kako ne bi harale nebom. I zemljom. Niko, međutim, nije znao ima li uopšte tih neobičnih stvorenja i dalje među živima. Niko ih godinama nije video. Njene pomešane misli prekinuo Vilijev glas.

"O čemu to pričaš, Silvija? Ko uopšte može da jaše... kako se uopšte kaže kada sedneš na pticu? I to... teratorna!?"

"Ima ko može, Vili. Ima ko može. Dva su preostala, ako ne računamo prošlogodišnju radost čitavog kraljevstva zbog četiri mladunca koja su se izlegla", reče Silvija, pa zaćuta.

"Svejedno, ne razumem šta hoćeš da... Misliš da preletimo More bez kraja!?", upita Turlok, koliko iznenađen, toliko i uzbuđen zbog neočekivane mogućnosti koja se stvorila.

"Ako kraljica dozvoli. Da se ja pitam, odmah bih vas pustila. Tebe, da budem precizna. Ne i mališane. Nije taj svet za njih. Nije ni za nas, Vili, dok ga ne upoznamo sasvim. Sačekaj još nedelju dana i Valerija će stići ovde. Razgovaraćemo tada sa njom".

Novi tajac zavlada. Tanai se vrati korak unazad, pribivši se leđima uz vrata, pokušavajući da shvati kuda sve ovo vodi. Let preko Mora bez kraja? Ostanak u Visokom? Previše pitanja, a tako malo odgovora.

"To bi moglo da bude nedelju izgubljenih dana", reče odjednom gospodar Bedema. "Ako kraljica Vindain odluči da ne dozvoli, biće to sedam izgubljenih dana, Silvija..."

"Možda je ozbiljnost situacije natera da promeni taj njen stav 'sačekajmo da vidimo šta će biti'. A često ima taj stav u poslednje vreme. Rekla sam joj nedavno da treba izaći u susret vojsci Juga, sa svom silom kojom Visoko raspolaže. Ne borbe radi. Već da bi se sprečio rat sa Obalama dok se sve oko nestale ekspedicije ne sazna. Poručila mi je da 'sačekamo da vidimo šta će biti'. Možda je ubedimo".

"Možda...", odgovori Vili, pre nego što su sagovornici napustili veliki balkon.

Tanai osta uz vrata. Udahnula je, ne znajući ni sama šta da misli o novoj situaciji. Pomisao da bi mogla da za nekoliko dana bude u Novom svetu budila je podjednako snažne emocije kao i pomisao da ništa od dalekog puta za nju i njene drugare neće biti. U sobu se vratila sa pogledom koji je lutao. Amarili to nije primetila, jer je sklopljenih očiju mrmljala tiho reči molitve koju ju je učila baka. Progovorila je tek kada je straža stigla da ih pozove na ručak.

Morala je da prođe i večera da bi dočekala da Vili okupi mališane i saopšti im svoju odluku. Tanai se nadala da će ona biti baš drugačija od reči koje je tada čula.

"U zoru krećem za Iglu. Sam. Pridružićete mi se tamo za nedelju dana. Bobi će ostati sa vama, čeka ga jedan važan razgovor tada. Tek kada ga obavi, krenućete rekom za mnom. Ako me ne nađete u Igli, a biću u Mantovom dvorcu, to znači da je neki od brodova isplovio u Novi svet, a da sam ja na njemu. Prvim narednim ćete krenuti vi. Tamo ćemo se ponovo naći", reče im Turlok, a dečja graja koja se podiže podseti Tanai na onu prilikom rastanka u Šumi tišine. Samo, ovoga puta nije mogla da uđe u centar kruga i reši sve svojom odlukom. Ovoga puta je znala da je ni treptaj njenih čudesnih očiju neće pomoći da izbegne neminovno. Rastanak sa Vilijem.





0

| Email this story Email this Novel | Add to reading list



Reviews

About | News | Contact | Your Account | TheNextBigWriter | Self Publishing | Advertise

© 2013 TheNextBigWriter, LLC. All Rights Reserved. Terms under which this service is provided to you. Privacy Policy.