Welcome Visitor: Login to the siteJoin the site

Ritam Sabedorije

Novel By: Huddle
Fantasy


Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašujuću istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi učenjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema. View table of contents...


Chapters:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Submitted:Mar 6, 2013    Reads: 32    Comments: 0    Likes: 0   


Mutavi

Okolina Stubova nije poznata kao predeo u koji se rado kreće na prolećni uranak. Ne zato što je to kraj pored jednog od gradova Rđe, koji pritom nije baš daleko od oboda Južnog kraljevstva, već zbog ne baš gotoljubivog tla, na nekim mestima peskovitog, a na nekim obraslog vrlo gustom šumom u kojoj je oduvek bilo i svega i svačega. U jednoj takvoj, na brdašcu nedaleko od puta kojim se baš retko prolazi jer su obližnja sela prilično opustela tokom Velikog rata, nalazila se krčma Mutavog.

Nije imao ime, ili ga bar niko od seljaka nije znao. On sam nije znao da ga saopšti, budući da je bio nepismen. Malobrojno lokalno stanovništvo bi odlazilo do njega tek ponekad, i to predveče, posle radova. Svratili bi kod tog čudnog čoveka sa povezom na licu, koji je u njihov kraj stigao sam, na konju, jednog posleratnog dana i bez da je ikoga pitao - počeo da obnavlja krčmu gazde koji umro kada je čuo da su mu oba sina ubijena u sudaru sa vojskom Juga. Nikoga stari krčmar nije imao od rodbine, osim nekog brata kog decenijama nije video zbog svađe. Seljani su se stoga saglasili da je baš došljak stigao da nastavi gde je sa gostima stao njegov pokojni brat.

Sami seljaci su mu dolazili kako kada. Ne preko dana zbog obaveza, a u sumrak tek na bocu solidnog vina ili ne baš sjajnog aula. Dok je sunce grejalo, niti njih, niti putnika-namernika gotovo i da nije bilo. Pa opet, tog jutra je zvuk kopita prenuo one u krčmi Vidno umorni konjanik, koji ne beše prebacio četrdesetu, ugleda kako neko cepa drva, pa izgovori:

"Srećan rad", reče on sišavši, a potom priveza konja pred krčmom. "Ima li se šta pojesti u vašoj gostionici?"

"Krčma je ovo, neznanče. Ali, hrane bi možda moglo da se nađe ako se kod tebe nađe koji srebrnjak", reče Itan čoveku koji bi mogao biti njemu sličnih godina.

"Naći će se, ako nudite bilo šta od mesa, nisam ga okusio danima", reče gost, pa skide svoj ogrtač, prođe pokraj prve osobe koju je spazio, a koja odloži sekirče, ostavi drva da budu iscepana kasnije, te sa njim uđe u krčmu.

Unutra su bila još trojica. Dva gosta u uglu, koja su kusala nekakvu čorbu i dalje od njih nešto stariji čovek, ne stariji od pedeset leta. Došljak ga odmeri, primeti da savijen nešto radi pokraj burića, te nazva dobar dan i zamoli ga za čašu bilo čega što bi preporučio. Odgovor nije dobio od gazde.

"Mutav je. Može da te čuje, ali ti ne možeš njega. Ja ću te uslužiti, sa mnom ćeš se ionako lakše sporazumeti. Može hladnog aula malo, da se osvežiš, neznanče?", reče Itan.

"Uh, drage volje. Samo, nema razloga da se ne znamo, a već se raspričasmo. Ruzrok sam, a ti?"

"Itan mi je ime. Ovde sam odrastao, u obližnjem selu. Sad pomažem Mutavom. Odakle ti dođe u naš kraj?"

Gost reče "Sa severa. Severa našeg kraljevstva, ne brini, ne iz Šume". Posle toga zastade, ne bi li bio uslužen.

Ona trojica ga nisu ni primećivala, spazi, a on osmotri veliku prostoriju u čiju se sredinu smestio, pa kada vide da je i pored obnavljanja prilično trošna a društvo u njoj nezainteresovano za njega, odveza opasač i mač položi na sto. Pokraj njegove ruke odmah se nađe i puna krigla, te je ispi skoro do kraja.

"Nije neki, ali prija. Za srebrnjak bih mogao da dobijem i kakvo jelo, kažeš?"

"Gazda će uskoro da pristavi meso, ako ne žuriš...", reče Itan, a Ruzrok ga prekide.

"Ne žurim ja nigde, druže. Dosta mi je puta, vala".

Itan ode do gazde, reče mu nešto, te se vrati i sede za isti sto, leđima okrenut drugim gostima.

"Ne smeta ti društvo dok čekamo hranu?"

"Naprotiv", odgovori došljak, tresnuvši sa levog rukava prašinu koju je pokupio jašući.

"Otkud ti ovde? Tražiš nekog?", upita ga vršnjak.

"Nikog naročito. Treba li da tražim nekog? Ili da se pazim nekog? Šta bi ti posavetovao došljaka?"

"Sve zavisi koliko bi došljak da se zadrži. Ako ga ne jure..."

"Misliš da bi mene neko jurio?"

"Mnoge jure ovih godina", reče Itan.

"Ovde bi se malo ko mogao sakriti", nasmeja se Ruzrok gledajući prastaru krčmu.

"Moguće", odgovori njegov sagovornik, bez pojašnjenja tog stava.

"A kada bih hteo da se sakrijem, recimo od nekoga kome sam nešto dužan, gde bi mi ti savetovao da odem u ovom kraju?"

"Zavisi kome si dužan", reče Itan.

"Recimo da bih voleo da se sakrijem kod nekog ko je naš. To ti je dovoljan odgovor".

Itan ga odmeri, pa tiho izgovori: "Vidim, mač ti nije naivnog kova, sudeći po dršci. Ratnik si. Ili si bar bio. A naš si. Reci mi, jure li te patrole?"

"Zvučiš kao da tebe jure", nije se lako dao Ruzrok uvući u priču o tome kojoj strani pripada.

"Mene ne jure. Ali bih rado da odem odavde. Svaki dan je isti uz Mutavog. Od jutra do sumraka priprema za goste, a uveče - gosti. I tako već godinama."

"A gde bi ti da ideš? Ratovi se spremaju, istina ne kod nas, ali doći će i to vreme. Valjda", reče Ruzrok.

"Kako to misliš 'valjda'?"

"Naši smo, zar ne?", upita gost.

"A čiji bismo bili", reče uz osmeh Itan i spusti obe šake na sto, želeći da dodirne izvrsno izvajanu dršku koja je ipak bila daleko za taj pokret.

Neznanac primeti sjaj u njegovim očima, pa reče:

"Opasna su ovo vremena. Nikada ne znaš šta te čeka na putu. Razbojnika koliko hoćeš, patrole su se proredile, da, ali samo zato što su mnoge i pohvatale za ovih pet godina. Pa opet, gde god da kreneš, nije bezbedno".

"Ali, ti i dalje putuješ. Odakle? Ili, kuda, ako nije tajna?", upita Itan, skoro dečačkim izrazom lica pokazujući da je željan bilo čega drugačijeg od rada u usamljenoj krčmi.

"Da, naši smo... A ja, eto, tražim još naših", odgovori Ruzrok.

"Nama su neki gosti, ne baš nedavno, rekli da naših još ima po šumama. Kriju se. Čekaju..." reče Itan.

"Ako. Neka čekaju. Doći će ponovo vreme Pagrora", reče gost a Itan raširi oči i posla time jasnu poruku da zna da se prezime kralja koga više nema ne bi smelo tek tako spominjati od kada to četiri kraljevstva zabraniše kao pobednici Velikog rata.

"Uh... dokle više da ćutimo, Itane?", vrati se šapatu gost, pa dodade "Dosta mi je više da ćutim. Neću valjda Rđom zvati sopstvenu zemlju?"

"Takva su vremena došla. Mene je bar rat mimoišao, odavde su ljudi ginuli boreći se na drugim mestima, ali se ja nekako sačuvah. A ti? Kako si ti prošao?", upita Itan, a odgovor koji je čuo bio je nešto nalik onome što je priželjkivao.

"Od kada se rat završio, a moja četa bi razbijena od severnjaka u borbi za zidine Zubi, punu godinu sam lutao, gledajući da me ne nađu. Nazad nisam imao kud, u rođenom gradu su me znali, neka ulizica bi zarad kesice zlata sigurno uprla prstom u mene i rekla 'Evo ga ovaj, stajao je uz Pagrora i vodio četu'. A kako svedoka, za koju kovanicu, lako možeš naći, odmetnuh se. Prijatelje mi sledeće zime pobi jedna združena patrola koja je pretraživala šumarke u našem kraju i... od tada lutam. Malo tamo, malo onamo. Priča se da naših još uvek ima, po brdima, planinama, močvarama, zabačenim kućama. Priča se o prevratu, žudim i sam za tim, ali... naši se dobro skrivaju i od svojih. Predah mi je potreban, pa da vidim kud ću i šta ću. Imate li kakvu sobu, nisam bio u dobrom krevetu još od onih dana kada su mi Zubi bili dom?"

Itan ga pogleda i okrenu se ka drugim gostima:

"Zubi, kažeš? Hašone, ovo je izgleda neki tvoj".

Ruzrok se iznenadi čudnim prekidom razgovora, a onda se okrenu, pogledavši preko ramena ka kašikama koje se vratiše u čorbu, ali se odatle više nisu micale.

Oba gosta ustadoše i on primeti prvo neverovatno veliku stopu jednog od njih, a onda još impresivnija ramena tog istinskog grmalja, dok je nešto stariji čovek, sa ožiljkom ispod oka, prilazio nešto brže. I, baš on reče:

"Odakle si ti, prijatelju?"

"U Zubima rođen, tamo i odrastao. Ti?"

"Ja sam iz Donjeg Luka, ali sam se pod zidinama Zubi borio, sve dok se sve nije raspalo. Jesi li bio u četama koje su branile jarak ili u onima koje su pravile dve zasede u dolini?"

"U... jarku, najpre. Potom sam probao da nađem spas u gradu, kod rođaka, ali sam shvatio da će me svakako naći", poče da priča Ruzrok, a Hašon posle uvoda u odgovor preko strančevog ramena samo na tren pogleda gazdu, koji odloži burence da bi bolje namestio svoj crni povez koji mu je prikrivao oko.

Dok je Ruzrok završavao priču o svom begu kroz tajne prolaze u gradskim zidinama, a Itan sa gostima pažljivo slušao ispovest, gost odjednom oseti dlan preko usta i oštar pokret noža po grlu. Između reči "hvala nebesima" i njegovog odlaska baš tamo, prošlo je svega nekoliko sekundi roptanja.

"Špijun. Treći već, za manje od dva meseca", progovori Mutavi. "Šta bi, Hašone? Kako si ovog prepoznao?"

"Budala. Nikakav jarak nije postojao", bi odgovor nasmejanog čoveka koji se kezio mrtvacu.

Gazda krčme dodirnu mrtvo telo, zagledan u šake.

"Ruke mu uopšte nisu grube. Odrastao je tamo gde zemlje nema. Iz Visokog je, dakle. Žene ga poslale da nas traži", nasmeja se Mutavi, a onda i svi ostali. Ali, glasni smeh četvorice se naglo prekide kada je gazda krčme naglo zaćutao, a onda se razdrao.

"Nije uopšte smešno!", dreknu i lupi šakom o sto, baš pokraj glave mrtvog čoveka. "Treći za dva meseca! I svaki iz različitog kraljevstva. Znaju prokletnici šta spremamo, još prokletiji da su. Ili bar slute. E, pa, daćemo im razloge za slutnju. Došlo je vreme i za konkretnije poteze. Konačno", reče Mutavi.

"Larde, gde ćeš konkretnije? Ovih dana će Sabedorija biti u panici ako sve ide po planu, naši neprijatelji kreću jedni na druge u rat, možda bi trebalo da sačekamo još malo, da se taj rat razbukti, pa da onda...", progovori čovek koga bi džinom mogli nazvati, da džinovi postoje.

"Tišina! Spensere, kada budem hteo da čujem tvoje mišljenje, tražiću ga tako da ćeš itekako biti toga svestan! Nosi ovog ljigavca u šumarak i ne laprdaj više. Vremena možda nisu idealna, ali pet godina čekanja je bilo i previše. Kraljevstva kreću u ratove, a mi nećemo stajati po strani. Ne, vala. Više nećemo. Dolazi opet naše vreme, ljudi. Slavno vreme, a ne vreme ulizica, pokunjenih glava, straha šta će im biti sa decom. U bezdan sa kukavicama, zbog koji je sve i propalo!", reče Lard, a onda pogleda svoje ljude:

"Birila će uskoro biti slobodna, i sholar Rolt sa njom, da... samo da istočnjaci ne uprskaju stvar kao kod Niti. Glave ću im odseći desi li im se išta, glave! Itane, pošalji svima poruku, a oni neka šire ostalima: u zakazani dan skup će biti kod kapije Strune. Glavne. Neka se polako sele ka jugu. Vreme je da ovaj rat koji počinje učinimo još lepšim. Nema više čekanja", odgovori Lard Hurdok, a Itan klimnu glavom.

Hašon prilično brzo opra krv sa stola, izađe potom da pripremi konje sa Itanom, a Mutavi ponovo postade to što se već nekoliko godina pretvarao da jeste. Bio je prilično dobar glumac za nekadašnjeg vođu Plaštova, najodanijeg čovek kralja Vrola Pagrora. Ili, ipak, kraljice Birile. Za razliku od njega, koji je i pored opasnosti ipak bio sve zadovoljniji kako teku pripreme za ono što čeka čitavo Kraljevstvo Pagrora koje Rđu nikada neće zvati kao stranci već po svom kralju koga više nema, Spenser se, kao i nekoliko puta u poslednje vreme, bavio dezertom.

"Ne svojim, nažalost", kao da sebi reče ogroman čovek, koji odnese mrtvo telo u šumu, a onda ga ostavi na mestu gde je trava bila utabana i pomalo crna. Izmaknu se pre nego što je zviznuo baš onako kako ih je Hašon sve naučio da je jedino delotvorno.

Jedan veći grm se pomeri, a malo iza začu se i lanac koji pomera rastinje po zemlji. Iz žbuna većeg od pola visine čoveka promoli se glava mačke. Ne baš obične, iako je po pitomom izgledu lica bila identična. Veličina, međutim, uopšte nije bila ista. Daleko veće glave od običnih mačaka, skoro kao u belih tigrova Severa, možda i veća, životinja raširi oči, a onda, primetivši ostavljenu hranu, zakorači kroz žbun hitro. Ocelut, i to pravi, za tili čas pređe tih dvadesetak stopa ljudskih. Skokovi divlje mačke, dugačke skoro kao konj, ne baš i toliko visoke, njeno pitomo lice kao u domaće životinje odmah pretvoriše u istinsku zver, što je i bila. Besnog pogleda i strašnih kandži baci se na nepomičnu žrtvu. Zubima u trenu raskomada telo pred sobom, ne mareći uošte za stezanje oko vrata na kome je bio veliki lanac kojim je bila privezana.

"Samo ti ručaj. Hašon će tebe opet jahati u boju. Vrlo brzo. Vrlo brzo, mačkice", reče Spenser, smeškajući se.

Grmalj zatim obrisa ogromnom rukom nos dok ga je ocelut gledao krvavih zubi, zanesen krupnim zalogajima mesa. Obavivši posao u šumarku, čovek ode nazad u krčmu, a tamo su već pristigli novi gosti, ostalima vrlo dobro znani iz Velikog rata u kome su nosili barjake boje rđe.





0

| Email this story Email this Novel | Add to reading list



Reviews

About | News | Contact | Your Account | TheNextBigWriter | Self Publishing | Advertise

© 2013 TheNextBigWriter, LLC. All Rights Reserved. Terms under which this service is provided to you. Privacy Policy.