Save on all your Printing Needs at 4inkjets.com!

Ritam Sabedorije

By: Huddle

Chapter 5,

Isak

Kiša je uveliko padala već drugi dan, ali tročlanoj družini to nije smetalo da nastavi tamo gde je krenula. Nakon rastanka sa Nilom i Bobijem koji zajedničko putovanje prekinuše posle odmora u Krstu i uputiše se na zapad, prečicom kroz Šumu tišine, Isak sa svoja dva nova saputnika pođe dalje na sever. Nekoliko dana jahanja bilo je već iza njih, a kratki odmori u Zlatnom dolu i Tarabi, bez da su otkrivali svoje identitete u gradovima Rđe, prošli su bez problema. Ako se izuzme činjenica da je Isaka ponekad žignulo koleno, a Bobi imao prilično muka da se navikne na konja kog su mu dali.

Kada je starog ratnika grč na licu u jednom trenutku odao da bol baš i ne jenjava, oglasi se njegov mladi saputnik.

„Gospodaru Isače, kostobolja jenjava ako smanjite jedenje mesa, a sir uzimate samo dok je vrlo mlad, uz tucano same lana“, reče mu Tadž, jašući poslednjom deonicom puta do Južne straže, grada kojim je Daladur upravljao.

„Da smanjim sa mesom? Nebesa! Šta vas to ovih godina uče tamo? Matori načelnici su poludeli, vidim ja. Jesi li ti pošao da mi brojiš zalogaje, mali, ili da šalješ golubove kada stignemo do našeg kralja?“, odgovori srdito Isak.

„Nema on više kralja, gospodaru“, reče Fengor koji je jahao sa druge strane vođe puta, i dodade: „Znate i sami, prva zakletva u Sabedoriji je odricanje od svega zemaljskog, i porekla, i imovine, i prezimena. I kralja“.

„Vidi ti njega! Vi sa Juga bi uvek da odvojite sever od svog kralja, čak i kad ste pilići. Znam ja sve to vrlo dobro, Fengore, dao sam i ja tu reč, ali dok se ne položi i druga, Zakletva sholara, ta prva je samo... smernica. Znak pokraj puta“.

„Život i jeste čitanje znakova pokraj puta. Na pravi način“, nije se dao Tadž.

„O, nebesa, sa kime me to spojiste! Gradom upravljam, bitke sam velike vojevao, kralja jednog srušio, a sada dečurlija treba da mi govore kako da ručam i šta da čitam! More, vas dvojica više pričate nego moja žena, ja kada vam kažem. Nju bar moram da slušam, ali vas...“, reče stari lisac, pa nastavi ćutke da jaše, shvativši da mu nije baš do nadmudrivanja po kiši, dok se oluja sprema.

Nevreme je stizalo sa severa, kako to obično i biva u tim krajevima. Sve dobro, a i sve loše, tamo je bilo nekako snažnije. Gospodar Južne straže namesti kapuljaču malo bolje, te bocnu petama vernog konja, ne bi li se malo izdvojio od saputnika.

„Gospodar Isak je možda veliki ratnik, odani sluga svog kralja, ali koleno ga zbog toga neće manje boleti kako dani prolaze. Naročito ne po ovakvom vremenu“, reče Tadž.

„Nije naše da o tome brinemo. Ima on ko će o tome da vodi računa“, reče pomalo neočekivano Fengor.

„Tebi kao da nije milo što smo one okrugle zidine zamenili ovim putovanjem?“, upita ga drugi glas iz Sabedorije.

„Samo ne volim kišu. Ona je više za vas, Vodene“, odgovori Vatreni, kada su već stigli Isaka.

„Kiša vam smeta? Čekajte tek da vidite šta vas čeka kada krenemo u planine“, reče im on.

„Ja, vala, znam šta nas čeka. Nisam siguran da je Fengor tako nešto iskusio“, nasmeja se Tadž.

„To što sam odrastao u Ratarskom trgu ne znači da nisam video nevreme. Uostalom, vetrovi koji umeju da duvaju u blizini jezera i vas severnjake bi prodrmali dovoljno da se zapitate ’Šta ovo bi?’. I to u istom danu u kome biste se zbog vreline vazduha osećali kao da ste na ražnju“, nije se dao njegov mladi sagovornik.

„I vrućina ti smeta. Pitam se jesi li ti Vatreni uopšte ili nisi?“, ne dovrši smeh stari lisac, a odjednom taj razgovor konjanika prekide topot drugih četvoronožaca.

Reku koju su pratili, a koja je ih je baš vodila do Južne straže, na njenom najplićem gazu pregaziše na svojim konjima dvadesetorica. Dve zastave boje rđe, sa ribljom glavom nacrtanom na njima, bile su sasvim dovoljan znak pokraj puta kome pripadaju.

Kada im se kolona dovoljno približi, začu se glas iz nje.

„Stojte, u ime Viktora Surdona, gospodara Zveketa i čuvara časti kraljevstva kojem je odan“, zagrme jedan od njih.

„Znam čiji ste, samo slepac ne bi video vaše barjake i taj svetlucavi oklop u koji vas je Viktor ogrnuo. Isak Daladur vam se obraća, gospodar Južne straže, odani sužanj gospodara celog Šumskog kraljevstva. Severa, kako ga vi to zovete. Kojim dobrom vi sa ove strane reke?“, upita ih Isak sa svog konja koji je frknuo kada je primetio da ih ona dvedesetina polako okružuje, bez oružja u rukama, ako se izuzme nekoliko kopalja.

„Gospodar Surdon nas je poslao po vas“.

„Po mene? Pa on stvarno nije... Čekaj, prijatelju, da skratimo mi sve ovo. Idem svom gradu, važni poslovi me čekaju, pozdravi svog gospodara, reci da ćemo pričati u miru kada se sretnemo, ali to svakako neće biti ovih dana“, reče Isak.

„Bojim se, gospodaru Isače, da će vaše obaveze morati da pričekaju. Naređenje nam je vrlo jasno. Ne vraćamo se bez vas“.

„Pa vi se nemojte vraćati u grad“, grohotom se nasmeja Daladur.

„Nije nam do razgovora, već do naređenja. A ono je jasno. Pođite sa nama, pa sa našim gospodarom vidite kada ćete i kako dalje“, odbrusi konjanik koji je spuštao ruku sa uzda na balčak mača.

„Vi to ozbiljno? Man’te nas, ne započinjite kavgu, znate kakav sam kada na Rđu moram da dižem oružje“, reče Isak sve ozbiljnijeg lica.

„Naše kraljevstvo se ne zove tako, niti će se ikada zvati. A vi, gospodaru Isače, ako mislite da će nas ta deca oko vas i vaš mlat sve razoružati, a vi probajte. Mudri budite, krenite sa nama i ništa vam se neće desiti“.

„Dok ne dođemo do vašeg gospodara“, reče Fengor.

„Tišina“, reče Isak, smišljajući kako da se izvuče iz ove posve neočekivane situacije. Ali, ništa mu ne pade na pamet kada je još jednom prebrojao odnos snaga.

„Uradite li nešto glupo, dugo ćete se kajati. U mom gradu je skoro dvostruko više vojske nego u gradu iz kog ste izjahali“, proba da zapreti Daladur, ali ga vojnik smehom razoruža.

„Jeste, gospodaru Isače, u neke obične dane. Ali, vojska ti ode, a ti osta ovde sa nama“, reče i nasmejaše se i ostali iz njegove pratnje.

„Nemam ja vremena za vas. Idemo dalje, momci“, okrenu malo u stranu svog konja Isak, a onda začu iza sebe:

„Straža, na oružje“, povika zapovednik, a mačevi se za tili čas isukaše. „Odavde krećemo svi zajedno, i to odmah. Našeg gospodara zanima zašto je vaša vojska i to cela krenula iz Južne straže, a na taj odgovor neće dugo čekati“, dodade najistureniji konjanik, pa i sam isuka mač i pokaza njime jednoj polovini da ode iza trojke, a drugoj da iz plićaka u kome je bila presretne joj put.

Beg je, očigledno, bio nemoguć. Baš kao što bi to bila i neravnopravna borba.

Tadž pogleda Isaka koji bi u nedomici, a onda Fengora. On zavuče hitro ruku u svoju torbu, izvadi nešto nalik zgužvanom papiru, prinese to ustima i promrmlja nerazgovetne reči u taj svežanj lišća i nekakvog praha. Tren kasnije baci ga među tri konja, a baš tu poče da se diže gust tamno-plavi dim, sve jače i sve šire. Konji se uznemiriše, i oni koji su nosili trojku i svi oni oko njih, a kada se iznenadna plavičasta magla naglo rasprostre, Fengor viknu „Sada!“.

Dok su zbunjeni vojnici iz Zveketa pokušavali da umire životinje pod sobom, Isak sa dvojicom mladih sholara obode konje i trojka krenu u galop ka severu, nad čijim nebom su sevale tihe munje. Jedan isukani mač pred gospodarom Južne straže odlete daleko u reku kada ga njegov mlat pogodi po sredini. Potera se odmah dade u jurnjavu za beguncima, koji su stekli svega desetak sekundi prednosti, možda koju više.

Isakov verni konj nije bio spreman za duge trke, godine su učinile svoje i njegov konjanik je to dobro znao. Ipak, isprva je prednjačio ispred onih koji su nosili sholare, ne mnogo, baš kao što nisu mnogo zaostajali ni vojnici koji su za njima pojurili. Obalu reke su brzo napustili, pokušavši da spas nađu u prvim obrnocima koji su im bili sa desne strane. Konji su davali sve od sebe da ispune očekivanja, a Tadž je rešio da im pomogne baš kada u daljini ugledaše munjom obasjanu visoku kulu grada u koji se uputiše. Usred punog galopa, mladi učenjak viknu:

„Vidimo se u Južnoj straži, ne okrećite se!“, i zaustavi svog konja, ne bi li licem susreo poteru. Isak i Fengor, potpuno zbunjeni, gledali su preko svojih ramena šta to pokušava, a onda im je odgovor stigao sa neba.

Sekund nakon što je mladi sholar iznenadio svojim potezom i one koji su ih jurili kada se zaustavio, uspravio se i podigao ruke ka nebu. Baš tada zagrme prvi put, i to tako strašno i tako iznenadno, da vojska stade u trenu. Konji pod njom su počeli da poskakuju, a šake više nisu tako čvrsto držale mačeve, jer su neke od njih počele da se tresu od šoka. Čarobnjaka nije bilo već vekovima, njihove mistične radnje odavno su bile zabranjene i iščezle, ali oni naprasno u to više nisu verovali.

Tadž iskoristi taj momenat, okrenu konja na stari smer, pa nastavi za Isakom i Fengorom, a tek kad se pribrala potera krenu za njima, sada sa malo većim zaostatkom nego pre. Međutim, na boljim konjima, vrlo brzo su stizali svoja tri cilja i da se pred njima odjednom ne pojavi stotinak konjanika od kojih su neki nosili bele zastave severa, na kojima je bio nacrtan mlat, svoj cilj bi ostvarili. Ovako, ne želeći sukob sa pet puta većim neprijateljem koji je krenuo da brani svog gospodara koji je bio u begu, potera se okrenu i nesta brže nego što se pojavila.

„Čekali smo te, oče. A znali kakvi su dani došli i da u Zveketu neće sedeti mirno. Osmatrači su videli nekakav dim i čim su nam javili, znali smo da je vreme da pohitamo u susret“, reče ne baš visoki jahač u čijoj ruci je bio dugi mač.

„Kardiljo! Nebesa, ne znam da li sam bio srećniji kada sa te video prvi put u životu ili sada!“, odgovori Isak, zadihan skoro koliko i njegov konj.

Kapije se nedugo zatim otvoriše pred njima, a povorka ujaha do pred sam dvor. Nekoliko sati kasnije, kada se mrak već spuštao, a večera bila poslužena i najvećim delom pojedena, Isak reče svima da izađu iz dvorane, osim njegove žene Ramine, oba sina, Kardilja i pet godina starijeg, Varlonda koji prvog dana proleća proslavi 30 proživljenih leta, i dvojice sholara.

„E, sad da vas čujem. Sit mogu sve da razumem. Kakve su ono bile čarolije? Znate li da bi glave mogle da vam odlete zbog toga?“, reče stari Daladur bez imalo uobičajenog veselja u svom glasu.

Tadž odgovori prvi.

„Čarolija? Gospodaru, samo sam brojao“.

„Brojao si... šta? Znam i ja da brojim, derane, pa ne znam kako će to da mi pomogne da zaustavim 20 vojnika. Još ćeš me ludim napraviti!“

„Kada smo ugledali vašu kulu, gospodaru, znao sam da nam je ostalo još oko dve lige do nje. To je skoro 15 hiljada stopa. Zvuk leti malo brže od hiljadu stopa u sekundi i samo sam brojao tih 14, 15 sekundi od svetla do praska grmljavine koja se već desila“, odgovori Tadž.

„Sto mu buradi aula!“, grohotom se nasmeja Isak. „Mene u Sabedoriji nisu naučili ni da razlikujem dobro od lošeg vina, a kamoli da brojim od munje do grmljavine. O, kakvog li mladog društva, vidiš li ti sa kime ja putujem, Ramina“.

„Dečaci su zaista retke ptice, vidi se“, odgovori žena.

„Ramina, mani me tih vaših ptica, nisi u Visokom već tri decenije, ovde su jedine ptice one koje pečemo. Nego, Fengore... cenim da ćeš i ti imati neko logično objašnjenje za onaj trik sa dimom?“

„Ne“, progovori mladi sholar i zaćuta. Tajac zavlada ionako praznom dvoranom.

„Ne? Pa, šta je ono bilo, govori?“

„Inovacija“, ostade zagonetan momak.

„Nemoj ti meni inovacija ovo, inovacija ono. Čuješ li šta te pitam, odgovori“, zapreti Isak.

„Na časovima Supstanci su nas učili nekim... trikovima, kako vi to kažete, gospodaru Isače“.

„Mene, vala, nisu učili tome, ako ćemo iskreno“, reče Tadž, ne zlonamerno, već pomalo setno.

„Tadž, zaboravljaš da od jeseni imamo posebne obuke. Mi, Vatreni, ipak radimo neke druge stvari od vas Vodenih, zar ne?“

„Da, da... poznato mi je sve to. Nemam snage više za objašnjenja, a cenim da bih se cerekao do duboko u noć kada bih ga čuo pojašnjenje za tu maglu. Ali... reći ćeš mi već koliko sutra, sada je vreme za odmor“, reče Isak i posla mladiće u njihove odaje.

„Oče, zanimljive sholare dade ti Sabedorija. Da zamenimo njima ovog našeg starca“, našali se Kardiljo.

„Brate, ne pričaj svašta. Poril nas je sve odgajao“, izgovori Varlond.

„Valjda sam i ja nešto na tome radila“, nasmeja im se majka, baš kada i Isak.

Gospodar grada se, međutim, brzo uozbilji.

„Varlonde, verno dete moje. Odraste ti, a još se ne oženi. Ako ćeš da pričaš o odgajanju, poradi, sto mu buradi aula, na tome da ti nekoga odgajaš, nemoj da još jedan rat prođe, a da ne dočekam unuke“.

„Misliš li da će stvarno biti novog rata, oče?“, upita ga on.

„Ne znam ni sam šta više da mislim. Možda je došlo vreme da ga sprečimo, a ne da se u njemu proslavljamo, kao u prošlom. Jesi li spreman da opet budeš posilni, Varlonde?“.

„Kako to misliš, oče?“

„Koliko prođe godina od kada si poslednji put video Bena?“

„Ariliona?“

„Ne, nego ono pašče što laje kod štala po celu noć. Da Ariliona, kralja Obala.“

„Uh... Deset godina skoro. Tako nekako. Kada je išao na gusare poslednji put. Što pitaš?“

„Jedini si iz ovih krajeva koji bi se pomorcem, pravim, mogao nazvati. Pohitaj u Morsku zvezdu, neću da šaljem golubove, već sina, da prenese važnu poruku“.

„Koju?“, upita Varlond, iščekujući odgovor baš kao i brat i njihova majka.

„Da izdrži. Šta god da se desi, da ne uzvraća. Kaži mu da ga prijatelj njegov ratni to moli. Valjda neće imati na šta da uzvraća, ako nas nebesa pogledaju a mi stignemo na vreme“.

„Poći ću koliko u zoru, oče“, reče stariji od sinova Daladurovih.

Isak se potom okrenu Kardilju i njemu dade zadatak:

„Spremaj se i ti za put. Opasni dani dolaze. Kreni odmah u Blizance, ko god da bude vodio našu vojsku tamo, reci da Isak zahteva da se ne kreće dalje dok ne dođe novo naređenje od kralja. Bar se nadam da ću izvući to novo naređenje od njega kada za 12 dana stignemo gore. Samo da ne bude prekasno“, izgovori gospodar Južne Straže, poljubi sina u čelo, isto učini i drugome i ode sa ženom iz sale.

Ramina je shvatila da nije mudro pokušavati da ga razgovorom odvrati o misli o onome što sledi. Smestila se pored njega u krevet i, dok je leđao na leđima, smesti svoju ruku preko njegovih grudi, gledajući ga sa strane. Nije joj odgovorio rečima, već dlanom kojim je, bez da ju je pogledao, prošao kroz kosu. Potom je poljubi i opet uspravi svoj pogled ka tavanici.

„Poslednja noć u krevetu pre nego što sretnem Rarga. Nebesa, neka i tu noć dočekam u udobnom krevetu“, pomisli pre nego što pričeka da ga san obuze.

© Copyright 2014Huddle All rights reserved. Huddle has granted theNextBigWriter, LLC non-exclusive rights to display this work on Booksie.com.

© 2014 Booksie | All rights reserved.