Welcome Visitor: Login to the siteJoin the site

Ritam Sabedorije

Novel By: Huddle
Fantasy


Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašujuću istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi učenjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema. View table of contents...


Chapters:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Submitted:Mar 9, 2013    Reads: 30    Comments: 0    Likes: 0   


Birila

To jutro na Poslednjem ostrvu delovalo je gotovo istovetno mnogim prethodnim. Straža, njih desetorica, bila je oko Visoke kule razmeštena i pre doručka, a posle njega red da čuvaju prognanu kraljicu došao je na Sirga i Maneu. Od osmoro Čuvara, koji su na smenu brinuli da Birila ne napušta odaje u koje je zatočena, njih dvoje su imali poseban motiv. Svako svoj. No, za razliku od krupnog ratnika Juga, kome je cela porodica pobijena kada je Rđa umalo zavladala kraljevstvom kome je pripadao, vitka ratnica iz Visokog imala je drugačije planove od prekog pogleda, tako uobičajenog za one koji su na Birilu pazili.

"Sirg, hoćeš li prvo da motriš na sprat ili ćeš da budeš uz nju", reče Manea nakon što je otvorila vrata odaje u kojoj samo što se probudila prognana kraljica.

"Što je manje gledam, meni bolje. A i za nju bi bilo bolje da me što manje gleda. Ako mene pitaš, celu smenu ne bih zakoračio tamo gde to stvorenje diše. Jer, ne bi dugo prošlo a ne bi ni disala", odgovori od ranog jutra besni ratnik Juga, ne spuštajući ruku sa balčaka mača koji mu je bio u koricama.

Birila se neprimetno osmehnu, a onda osmotri ratnicu Visokog kraljevstva koja ne uzvrati taj pogled, već reče Čuvaru do sebe:

"Dakle, danas je moja. Baš lepo od tebe, Sirg. Da živimo u istom gradu vraćala bih ti ovaj dug svakog dana kada se vratimo. Prilično bolno", reče Manea, a snažni čovek frknu, i izađe, zatvarajući vrata za sobom.

Manea je najpre dreknula na Birilu. Onako, da Sirg koji je počeo da hoda hodnicima oko kraljičine odaje čuje da i sa njom nema šale. Tren kasnije bila je u zagrljaju. Dugom. Strasnom.

Bez ikakvih reči, Birila je dvostruko mlađu devojku, kojoj je sa svojih 48 leta mogla i majka da bude, a od koje su skoro sva tri njena sina bila starija, obgrlila najpre dlanovima. Baš na ivicama lica, kako bi dočekala njene usne koje kao da su vekovima čekale ponovni susret sa kraljičinim. Poljubac je bio od onih divljih, bez zadrške, a i cela njihova veza bila je burna, čim je Manea stigla među Čuvare i otpočela sa tim napornim smenama.

A smene su već drugu godinu bile različite od onih po završetku Velikog rata. Isprva je po deset odabranih boraca brinulo da kraljica i sholar Rolt sa dvora Pagrora ostanu do kraja svojih života na najdaljem ostrvu na koje je noga ljudi Starog sveta stupila do otkrivanja Novog, a onda se nešto promenilo. Saglasivši se da opasnosti po mir gotovo da više i nema posle kraha Rđe i uzimanja u zatočeništvo po jednog mušog deteta svih gospodara pokorenih gradova, četiri kralja su donela odluku da se straža reformiše. Na poseban način - podelom na obične vojnike i one sa posebnim zadatkom. Čuvare.

Po novoj podeli, sada već dve godine staroj, svakog meseca jedno kraljevstvo bi slalo trideset svojih vojnika da motre na okolinu Visoke kule i paze da se ne desi nikakav kontakt između zatočenika i ribarstvu posvećenog stanovništva koje je nastanjivalo dvestotinak kuća. Iako je tri nedelje plovidbe bilo potrebno da se od prestonice Obala, Morske zvezde, dođe do Poslednjeg ostrva, a na njega su brodovi dolazili baš retko, niko u četiri kraljevstva koja su dobila rat nije hteo ništa da prepušta slučaju. Otuda i zabrana bilo kakvih viđanja i razgovora zatočenika sa stanovništvom, o čemu je najpre brinuo spoljni obruč, sastavljen od pomalo običnih stražara.

Završetak te njihove jednomesečne smene, koja se svodila na osmočasovno motrenje na okolinu kule svakoga dana, označavalo bi i poslednju posetu tih vojnika Poslednjem ostrvu u njihovim životima. Čuvari su, međutim, birani na po godinu dana.

Ta osmorka, a po dva člana je slalo svako od kraljevstva-pobednika, nisu bili obični borci. Svakoga od njih birao bi njegov dvor, jer je zadatak bio poseban: trebalo je četiri sata dnevno provesti pazeći na Birilu, četiri na sholara Rolta, do sutrašnje smene. I, svakog dana, rotacija. Najpre u tandemu sa sunarodnikom. Naredna dva dana sa Čuvarima iz drugog kraljevstva. Pa iz trećeg. Pa onda i onog četvrtog, sve dok se rotacija ne okonča, a nedelja prođe. I svaki dan, naizgled, isti. Ovaj, međutim, nije bio takav. Obe su to znale. I jedva dočekale.

Gledajući sklopljene oči mlade ratnice koju je ljubila, Birila u njoj prepozna strast koju je i nju samu proslavila. Nisu je uzalud, kao mladu, a i u dane najveće slave Rđe, zvali "najlepšom ženom koja je ikada hodala kroz Pet kraljevstava", no njeno najveće oružje bila je zavodljiva priroda, koja nije prezala ni od kakvih lukavstava ne bi li pomogla planovima svoga muža. Kralja Vrola, ubijenog od sopstvene straže, Plaštova, nije bilo među živima već pet godina, no Birilin način postojanja nije se menjao. Zlo u njoj kao da je sve više narastalo želeći povratak na silom oteti presto, a strast koja u njoj nikada nije spavala samo se razbuktala dolaskom Manee na Poslednje ostrvo.

Kraljica joj prođe dlanom kroz gustu, često u dug rep svezanu kosu. Namerno puštenu tog dana. Drugim dlanom odmah pronađe put kroz njenu tananu odeću i obgrli vrh grudi koje su jedva dočekale taj dodir. Ples usana preuzeo bi tada glavnu reč da mlada ratnica nije osetila kako onog dlana nema više u njenoj kosi, već joj se penje uz golu unutrašnju stranu butine, sve do prepona. Odjednom, tu se nađoše i prsti druge ruke, te se ona izvi preko velikog okruglog stola i pusti da je usne koje su jednom ljubile kralja istražuju iznova baš tamo gde je bila najvrelija.

Trzaj devojke kada je osetila kako se cela grči oko jezika u sebi bi dovoljan da se Birila pridigne, nagne preko nje zadihane, i novim, znatno tišim i sporijim poljupcem, umiri. Koliko je to bilo moguće.

"Ne želim da ovo ikada prestane", reče drhtavim glasom Manea.

"I neće, draga moja. Neće nikada", ču odgovor, pre novog obećanja: "Koliko za dve noći ovo ćemo ponoviti na brodu. Ako i dalje želiš da sa mnom pobegneš iz ovog ludila, zauvek".

"Oh... Želim li? Želim više od svega", rekoše napućene usne savršeno građene ratnice, koje potražiše vrat kraljice, tren pre nego što se ona izmaknu.

"Polako, mila moja. Imaćemo sve vreme sveta za nas, ali sada moramo nešto drugo. Jesi li pričala sa Jonom i Noridorom?"

"Severnjaci k'o severnjaci, škrti na rečima. Ali ne i delima. Da, videla sam se nasamo sa njima posle doručka. Rekli su mi da je sve spremno", odgovori Manea, pa dodade: "Samo... meni je jasno koja želja mene vuče, ali kako si njih nagovorila da pristanu?"

"Obećala sam im deo svog blaga kada stignemo nazad na kopno."

"Pristali su tek tako? Nisu li prvog dana ovde rekli da će te zajedno ispuniti oštricama budeš li ikada progovorila u njihovom prisustvu, još uvek besni što im je celo selo spaljeno u ratu?"

"Pričali su oni štošta. Ali su me ispunili nečim drugim. Nećemo sada o tome, rekla sam ti već jednom da sam morala da im se dam, obojici, ne bih li videla mogu li da ih prevedem na svoju stranu. Sa tobom želim sve, ali su mi bili potrebni i oni, znaš i sama", reče kraljica.

"Znam, vrlo dobro znam... Ali ta pomisao, da su te imali, da te je iko drugi imao..."

"Mila devojko, ne trošimo reči na ono što je moralo da se desi. Misliš da sam uživala puštajući te životinje da se naslađuju mojim telom, i to istovremeno? Ne. Ali sam znala zašto to radim. Kada smo prvi put ostale nasamo, priznala sam ti da bih volela da mogu da zagrlim nekog kao što si ti i da plačem danima zbog svega. I sada bih. Samo što ne bih da plačemo, nego da uživamo. Beskrajno", izgovori Birila i Maneinu donju usnu obrgli sa svoje dve.

Ratnica Visokog oseti kako joj čitavo telo i dalje bridi, u trenu zaboravi i Jonu i Noridora, i plan bekstva i sve drugo što postoji, potpuno se prepustivši novom talasu strasti. Birila je pusti mladim rukama da odu niz kraljičin struk, pa niz noge, do haljine, a onda i ispod nje. Stezanje vrhova golih butina bilo je baš ono što je Manea čekala, te približi sebi telo žene koja je nekada bila kraljica, a sada je bila njena.

Ples usana se nastavi, baš kao i ples nestašnih prstiju Čuvarke, a nakon što su joj istom merom uzvratili i Birilini, dva tela se izviše u uzdasima koje su morale da priguše kako su samo one znale koliko je teško. Sirg je, uostalom, bio tu negde, na istom spratu.

Nastavak tog dana je protekao daleko mirnije, bar kada se o zbivanjima u kraljičinoj odaji tiče. Misli su bile prilično burnije. Manei od uzbuđenja, Birili od iščekivanja.

Naredni dan doneo je novi raspored Čuvara, a noć koja je usledila donela je ono što se toliko tajno planiralo.

Kada je poslednja smena okončana, a Čuvari otišli na odmor kod onih koji su tog dana bili slobodni od obaveza da paze na kraljicu i Rolta, straža se, kada je noć pala, rasporedila u krug oko Visoke kule. Baš kao i obično. Jedina razlika bilo je teturanje ratnice iz Visokog kraljevstva koja se oko ponoći pojavila pred vojnicima.

"Aah... Ko vam je zapovednik noćas?", upita Manea, držeći se za stomak.

"Manea? Šta je sa tobom? Ja sam", odgovori Lanas, jedan od stražara, i sam iz Visokog kraljevstva, kao i čitava tridesetočlana četa, čija je trećina brinula o zatočenicima te noći.

"Izgleda da sam se otrovala nečim. Vodite me do sholara, umreću od ovog grčenja stomaka", reče kroz zube Manea.

"Ali... naređenje kraljeva je da noću niko...", odgovori Lanas, a njen glas ga prekide.

"Odluke Čuvara su važnije od odluka straže, Lanase. A ako me ne odvedeš do sholara, zažaliću prvo ja, a onda, veruj mi, i ti. Boli me! Peče! Vodite me brzo gore", zakuka ratnica Visokog stežući se za stomak, pa straža odluči da je trojica tako zgrčenu odvedu u kulu do sholara, kog probudiše bez da su mu kucali na vrata.

Manea se, međutim, sruši na pod čim je ušla u Roltove odaje, onesvešćena od bolova. Suvonjav čovek, uvučenih crta lica i pomalo mračnog izgleda, ustade hitro iz svog kreveta, prišavši devojci oko koje se odmah po padu nadvilo troje stražara od kojih je jedan držao upaljenu baklju. Tren kasnije sholar izvadi dugačak nož i probode kroz leđa jednog od njih, a dok su se druga dvojica latila za svoje mačeve - Manea ih odozdo probode sa svoja dva kratka. Obojicu u istom trenu.

"To su trojica. Sada je red na severnjake", rekoše pogledi preživelih pre nego što uzeše ključeve i sprat niže otključaše Birilina vrata.

Dole, podno Visoke kule, bitka je trajala manje od vremena potrebnog da se zatočenici i Manea spuste niz stepenice.

Jona i Noridor su stražu, koja prvi put od progonstva kraljice i sholara iz Pagrora nije bila raštrkana u krugu već okupljena, pobili u treptaju oka. Od sedmorice, dvojica su pala sa strelama u svojim grkljanima. Dok su se ostali okretali ka žbunju odakle su hici poleteli, isukani mačevi sasekoše najpre Lanasa i njegovog zamenika, a uz dodatnu pomoć noževa, okrilja noći i iznenađenja, i trojica preostalih vojnika padoše pred naletom severnjačkih grdosija. Nijedan rog se nije oglasio. Baš kao što je sve i bilo isplanirano.

Tren kasnije svo petoro je bilo na okupu, između mrtvih tela straže.

"A sad, brzo. Koliko vas noge nose", reče Manea, i povede malu povorku kroz noć, koja bi bila od onih u kojima se ništa ne vidi da nebo nije bilo taman onoliko vedro koliko su priželjkivali.

Na obali ih je čekao čamac. Četvorica veslača nisu ni reč progovarala, samo su prionula na posao brže no ikada kada su se svi ukrcali. Broda nije bilo nigde na vidiku. Posve očekivano, jer bi bio ugledan i sa samog Poslednjeg ostrva ranije tokom dana, ili od strane stražarskih brodića koji su kružili oko parčenceta kopna pazeći da se odnekud ne pojave uljezi. Ipak, sat vremena veslanja dovede ih do drugog čamca, u koji uskočiše, pa još bržim ritmom odoše ka pučini Mora bez kraja. Prvi čamac ih je pratio, sve sporije i sporije zbog umora veslača, a posle više od sat vremena te zavereničke plovidbe, ukaza im se na horizontu brod. Išao je ka njima po mesečini, a čim se ukrcaše na njega, poče radost i veselje na palubi.

"Kraljice! Lard šalje pozdrave, a primi i naše iz Rutoija", reče debeli mornar oko kog se ostali razmakoše.

"Lofuse, stari vuče sa Istoka! Dobro je videti te opet, nakon svih ovih godina", reče Birila i zagrli ga.

Mornari im priđoše, razdragani, noseći poneko bure aula, a dok je pozdravljanje trajalo, a graja postajala sve veća usred pučine, u stomacima Jone i Noridora odjednom se nađoše noževi.

Njihovi urlici i zakrvavljeni pogledi dok su im ubice parale utrobu izazvaše tajac na palubi. Manea se pribi uz Birilu, koja joj šapnu:

"Rekoh ti, mila. Samo su mi poslužili za moj cilj".

Tren kasnije, ratnici koja se, privijena uz Birilu, od iznenadnog događaja tresla kao da je devojčurak, kraljica usnama dodirnu njene. A vrhom noža zapara njen trbuh, dok su je, tako nasmejanu i konačno slobodnu, razrogačene oči Manee gledale i pitale se "Zar i ja?".





0

| Email this story Email this Novel | Add to reading list



Reviews

About | News | Contact | Your Account | TheNextBigWriter | Self Publishing | Advertise

© 2013 TheNextBigWriter, LLC. All Rights Reserved. Terms under which this service is provided to you. Privacy Policy.