Welcome Visitor: Login to the siteJoin the site

Ritam Sabedorije

Novel By: Huddle
Fantasy


Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašujuću istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi učenjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema. View table of contents...


Chapters:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Submitted:Mar 12, 2013    Reads: 23    Comments: 0    Likes: 0   


Nil

Rastanak sa četvorkom koja je krenula na sever obavljen je bez mnogo reči. Svima je bilo jasno koliko je ozbiljan put na koji se kreće, pa su nekadašnji junaci Velikog rata prizvali Dobro jedni drugima i krenuli svako na svoju stranu. Jedini dogovor bio je šaljiv - da se, kao nekada, "vide kod najvećeg bureta vina". Istina, Isak je opet insistirao da ipak bude kod najvećeg bureta aula, ali je to izazvalo samo smeh, ne i promenu plana.

Nil i Tina, u pratnji Aleka i Nejta koji su brinuli i o petom konju, prilično natovarenom za svoju veličinu, po savetu iz Sabedorije krenuli su prečicom na jug. Brzo su skrenuli sa druma koji je na istok vodio ka Robu, želeći da izbegnu i taj, ali i još jedan grad Juga, Grotlo. Cilj im je bilo, koliko je to teren dozvoljavao, držanje prave linije do prestonice kralja Zanta, Krika. Kretanje je stoga moralo biti usporenije nego što bi to inače bio slučaj, ali odluka da se izbegnu predeli u kojima se vojska diže i kreće na istok, u rat sa Obalama, bila je više nego razumna. Naročito jer je jedan od putnika bio princ Obala, lično.

"Bar su su nas oni sivi oblaci mimoišli", reče Nil, pogledavši na svom zglobu obavijenu, zlatom i sitnim biserima ukrašenu ogrlicu brata. Brata kog je, iako je bio tek dete, kralj Pagror pogubio pre pet godina baš po jednom tmurnom, najtmurnijem danu u njegovom životu.

"Samo da nas oluje koje se spremaju mimoiđu", dodade Tina, a onda se osvrnu ka paru mladih učenjaka koji ih je pratio na svojim konjima. "Snalazite li se vas dvojica? Nisam često viđala sholare koji jašu", upita ih uz osmeh.

"Sve je u redu. Jedino mi se čini da bi Nejt rado da drži uzde jednim dlanom, a drugim da prelistava stare spise", reče Alek, popravivši raspoloženje cele četvorke, osim najmlađeg člana koji bi, da je u prilici, stvarno čitao i dok jaše.

Selo pokraj kog su prošli ne zalazeći u njega delovalo im je sablasno pusto, čak i za noć, jer su očekivali da će videti makar kakav odsjaj ognjišta. Ipak, bili su predaleko da bi se zagledali u to šta seljaci rade u sitne sate, a i imali su posla sa kraljem Juga, ne sa običnim svetom. Taj svet se, radovao ili ne novom ratu, sigurno bavio nekim drugim, važnijim stvarima u poslednje dane mira.

Nil se, jašući ćutke pokraj Tine, zagleda u nju, zamišljenu. Nikada je nije video po mesečini, niti tako mirnu, u sedlu pokraj sopstvenog. Delovala je sa tom žutom dugom kosom kao nekakvo nestvarno, vitko biće koje nije sa tog sveta, mada je koplje u njenom dlanu prilično jasno govorilo da se sa ovozemaljskim problemima itekako dobro snalazi. Uostalom, po svojim veštinama i herojstvima u Velikom ratu bila je i poznata. Skoro isto kao i po lukavom podizanju ustanka u gotovo porobljenom Visokom, čime je najavljen krah Pagrora. Tina se baš tada okrenu i osmehnu mu se, pitomije nego što je u tom trenu poželeo da je slučaj.

alt

"Ne sviđa mi se ova tišina", reče odjednom Alek.

"Svašta. Noć k'o noć. Samo što smo na otvorenom. Ušuškani smo bili u onim okruglim zidinama, pa smo se odvikli od života po mraku", uteši ga godinu dana mlađi Nejt, a onda se ipak zagleda u Aleka koji se izdignu na sedlu, kao da nešto osluškuje.

"Možda je vreme da odmorimo", reče Tina. "Mrak je već pokrio sva kraljevstva. A i konjima nije lako uz samo jedan predah tokom dana".

Nil se složi sa tim, ali mu Alekovo ponašanje bi sumnjivo.

"Sve u redu, mladi prijatelju?", upita ga Arilion.

"Gospodaru Nile, mislim da bismo...", poče sholar.

"Nemoj to 'gospodaru', nisu naše godine baš toliko različite, iako dolazim sa dvora. Nil je sasvim dovoljno", odgovori Arilion, prestolonaslednik Obala.

"Razumem. Nile... mislim da bismo mogli da idemo još malo dalje. Nije ovo mesto za predah", reče Alek.

"Zašto?", upita Tina, navikla na kamenom satkan i okružen put kakvim su se upravo kretali, a kakvi skoro da jedini i postoje u njenom, Visokom kraljevstvu.

"Previše je tiho za jednu noć", začu odgovor mladog konjanika pokraj sebe.

"Alek, ako se plašiš da spavaš pod otvorenim nebom, trebalo je to da nam kažeš u Sabedoriji", ispade Nejt hrabriji od starijeg kolege.

"Ovo nema veze sa otvorenim nebom. Ima veze sa predelom u kom smo. Proplanak pred nama je bolji. Ove stene sa obe naše strane idealne su za zase...", reče Alek, ali ne završi reč jer se oko četvorke koja je bila na pet konja odjednom stvori dvadesetak ljudi. Skoro svi sa nategnutim lukovima, ali i sa ponekim isukanim mačem.

Tajac je trajao nekoliko sekundi. Nil ih iskoristi da osmotri one koji su zasedu napravili.

"Osam previše skladno građenih ljudi da bi bili seljaci. Sedam oklopa kakve je imala stara Rđa. Tobolci za strele takođe odatle. Držanje mačeva kao kod ratnika, ne kao u seljaka. Svi u savršenoj formaciji", pomisli i pokuša da shvati zašto mu se sve više čini da se ne radi o običnim razbojnicima, iako su delovali prilično umorno.

"Mislim da je red da siđete, kada smo vas već ovako svečano dočekali", zagrme u tišini glas sredovečnog čoveka, čiji je ogroman mač skoro blještao u mraku. Toliko, da se jasno videlo da na dlanu kojim ga nije držao nedostaje mali prst, a da mu jedno oko svetluca, kao da je celo bilo od stakla.

"A ko to traži od nas?", upita Tina, stežući koplje koje je okrenula sa bodljom ka zemlji.

"Naša imena vam nisu od velike koristi. Ali, ono što nosite, moglo bi da bude od koristi nama. I, ko god da si, devojko, to koplje ti neće mnogo pomoći. Dvoje vas je, a nas je više od trideset".

"Četvoro nas je, a vas je 18", dobaci Nejt, koji je već prebrojao ljude koji su ih potpuno okružili.

"Pa, ova beba zna da priča", nasmeja se grohotom neko iz kruga koji je činio uspešno izvedeno zasedu, a smeh prihvatiše i ostali.

Nil je i taj trenutak koristio da planira naredni potez. Brzo sebi priznade da bi borba bila verovatno izgubljena, iako je Tina najbolji ratnik uz kog se borio, a da je poželeo da ga poljubi. Gubici ovog iznenadnog neprijatelja bili bi prilični, ali cena koju bi platili, verovatna smrt oba sholara, a možda i njihova, nije bila nešto na šta je bio spreman da plati. Zadatak koji su morali da obave bio je važniji od junačenja u tom trenutku.

"Ako vam treba naš tovar, voljni smo da vam ga ustupimo. U zamenu za slobodan prolazak dalje", reče mladi Arilion.

"Bojim se, momče, da se vaše putovanje ovde završava. Siđite sa konja, oni vam više neće trebati", odgovori čovek koji je očigledno bio vođa te družine, a kome su, kada se približio, jasno videli ožiljak oko oka kog više nije bilo. Ako se ne računa staklo koje ga je na neki čudan način prilično dobro odmenilo.

Nil pogleda Tinu, podiže na trenutak obrve, a onda uzdahnu, spuštajući pogled. Koji tren kasnije svi su se spustili sa svojih konja.

Razbojnici, o kojima nisu znali ništa sem da nisu bili zainteresovani samo za tovar, ali ni od onih koji su spremni da ubiju i plemiće iz čistog hira, razorušaše ih i povedoše samo njima vidljivom stazom. Prvo kroz stenje, a onda i kroz šumu koja im se ukazala. Nisu bili svezani, a i teško da bi daleko dogurali peške po gotovo apsolutnom mraku koje su stvarale guste krošnje. Ćutke su se kretali u sredini kolone, okruženi isukanim mačevima, a praćeni napadačima koji su jahali njihove konje. Nedugo zatim, stigoše do podnožja brdašca. Baš tu vođa nešto reče dvojici najbližih pratilaca, oni priđoše žbunu koji je bio na početku strmine, pomeriše ga i pred njima se ukaza ulaz u pećinu.

"Divno. Zatvorenici. Nisam to bila već pet godina", reče ne previše tiho Tina, što izgleda niko od onih koji su napravili zasedu nije primetio, osim onog koji je vodio čitavu kolonu.

"A ti si bila zatočena... kada i gde, devojko? I, kako ti je ime?", upita je on.

Tina pogleda Nila. Svesna da o napadačima ne zna ništa, ali ne stigavši da ih analizira usred zasede kao što je to Arilion uradio, pomisli da bi možda bilo dobro da kažu ko su i gde idu. Ipak, izgovori samo: "Tina".

"Uđi unutra sa ostalima. Tina", bilo je sve što je čula pre nego što se grm iza njih vrati na mesto, a onda zatočenici ugledaše pred sobom veliku prostoriju na čijim je zidovima bilo upaljeno bar desetak krupnih baklji.

Smestili su ih uza zid i povezali im ruke iza leđa. Potom su jednim dugačkim kanapom sve njihove ruke dodatno povezali, obezbedivši se da nova lica u pećini nikuda neće moći da mrdnu bez da se kreću svo četvoro. Ostavivši ih da sede, otmičari odoše u sredinu, gde su, smešteni na zemlji, na niskom stolu počeli da večeraju. Činili su to bez mnogo reči, ne primećujući više zarobljenike, za razliku od ostatka bande koja ih je sve vreme zagledala. Konje više nisu videli, niti su ih čuli, ali su itekako mogli da čuju glasove onih koji su im prilazili i posmatrali ih izbliza.

"Ova mi deluje sasvim zdravo. Mogao bih nju da...", reče jedan, ali mu Tina odgovori bez da je završio rečenicu:

"Probaj bilo šta i ostaćeš i bez tog probala".

"Ha-ha-ha-ha... Tino, ovo je neka od tvog roda, čim se zove slično a i priča o odsecanju", reče taj sićušni čovek, a od stola ustade jedan daleko krupniji, kome je sa usana još klizila mast.

Bio je prilično snažan, više plećat nego visok, a nakon što nadlanicom obrisa usta reče joj:

"Mogla bi da ostaneš bez tog jezika. Žene previše pričaju. A poslednjoj sam ga odsekao ima više od pet godina. Predugo...", reče Tino.

"Tako se ne razgovara sa jednom damom", izgovori Alek, ali ga snažni tresak iste one nadlanice obori na pod, tačno pred Nilove noge. Mladi Arilion i Tina, koja je bila na drugom kraju četvorke, pokušaše da se pridignu i uzvrate, ni sami ne isplaniravši kako bi to tačno moglo da se izvede. Dočekaše ih, međutim, donji svodovi stopala koji ih, o ramena, gurnuše unazad ka zidu. Smeh se prolomi tom čudnom, prostranom a sasvim solidno osvetljenom salom. Smejali su se glasno svi osim jedne devojke koja je bila naspram njih, sa druge strane stola, takođe sa rukama na leđima, uza zid.

Nil ju je posmatrao već neko vreme. Imala je nekakve čudne šare oko očiju, crne kao da je ugljenom sebi iscrtala taj deo lica. Kosa, još tamnija od tih crta oko očiju, srednje dužine, išla joj je prilično u širnu, a završavala se malo ispod visine ramena. Dočekala ih je tihim osmehom kad su uvedeni. A i sve vreme ih je na čudan način gledala sa druge strane pećine, kao da im je pogledom upućivala poruku "Sve je u redu".

"Ko je ona?", upita Nil čoveka koji ga je gurnuo nogom nazad.

"Ona? Pre neki dan smo je uhv..", poče da glasi nespretni odgovor, ali ga vođa grupe, ušavši konačno i sam u pećinu, okonča.

"Ovde ja postavljam pitanja i niko drugi. Ko si ti momče i, šta ćete vas četvoro mimo puteva, usred noći?"

"Naša imena vam nisu od velike koristi", pokuša Nil da bude duhovit, ali dobi takvu šamarčinu da umalo pade poput Aleka.

"Izgleda da ne shvataš neke stvari... Nile Arilione", iznenadi četvorku ta rečenica vođe bande. Novi tajac. Kratki.

"Pronašli su pismo iz Sabedorije", šapnu Nejt Aleku, mada su i Nil i Tina to mogli da čuju pošto mali sholar nije bio baš vešt šaptač. A i ko bi bio, kada ga šezdesetak očiju gleda, netremice.

"Slavni Nil Arilion. I... Tina. Pasilis, zar ne? Šta bi, maca pojela jezik, a?", reče vođa, izazvavši smeh sebi odanih ljudi.

"Venriče, daj ih meni", zatraži Tino od vođe, nešto starijeg od sebe. Ovaj ga najpre prekorno pogleda zbog izgovaranja imena, ali mu se onda u pogledu vide da je ipak sasvim bezbedno da pričaju šta im je volja, jer zatvorenici neće daleko odmaći.

"Ne, Tino. Tvoji mali noževi i ostala sečiva moraće da se igraju sa nekim drugim žrtvama. Ove ćemo da odvedemo Mutavom. Ipak su to vrlo, vrlo retke zverke, nisu za tvoja klanja. Strpi se, naći ćemo ti nekog usput", odgovori Venrik.

Tino se iznervira, okrenu i šutnu sa poda prazni tanjir, koji umalo pogodi u glavu sada već zaboravljenu devojku koja je čučala prekoputa.

"Polako. I ona će nam trebati. Vea, ustaj odatle i posluži čorbom naše goste. Biće im to poslednja do kraja dugog putovanja na koje kreću", reče Venrik.

Devojka pođe da posluša, jedan od razbojnika joj odveza ruke i ona priđe vatri, nad kojom je visio sada već skoro skroz prazan lonac. Bio je ogroman, ali ga je i tako praznog teško nosila. Zbog velikog dna u njemu je ipak bila po koja kašika za svakog od novih zatvorenika.

"Ne moraš da mi kažeš ko si i gde si pošao. Vas sam i čekala", iznenadi Nila dajući mu kašiku čorbe, a onda se pomeri do Aleka.

"Ti si.. Zemljani, zar ne?", reče mu, a kad je kašiku stavila u usta Nejta, osmehnu mu se i reče "Čast mi je da te konačno vidim. Seti me se u molitvama". Zbunjenost je narastala među četvorkom, a kada je kašiku prinela Tininim ustima samo prošapta: "Pozdravi oca kada ga vidiš".

"Ko mu šalje pozdrave?", upita kći omiljenog kovača Visokog kraljevstva, nadaleko čuvenog, ali uglavnom borcima i ratnicima, a ne baš toliko da bi ga i kakve čudne žene, u crno odevene i obojenih delova lica oko očiju, tako srdačno pozdravljale.

"Vea će biti dovoljno. Vea iz Vrline".

"Vrline? Ne žive li tamo samo... mudraci?", upita Alek, želeći još čorbe koja, nekim čudom, uopšte nije bila bezukusna, za razliku od grupe domaćina koja je počela da se zabavlja vadivši sadržaje torbi koje su doneli sa petog konja.

"Zemljani, znanja kojima te uče su o prirodi. O čoveku ćeš, međutim, učiti sam. Celog života. Da, mudraci jedini tamo žive. U ostatku sveta živi predrasude", odgovori crna devojka.

"Predrasude? Kakva?", upita Nejt nakon što je uzeo drugi zalogaj.

"Jedna od njih je da su mudraci samo muškarci", bi odgovor.

"Ko si ti? I ko su uopšte oni?", zapita tiho Tina pogledavši grupu koja je nazdravljala njihovom malom zalihom vina.

"Moje je bilo da vas nađem. Ovo je bio jedini način. A oni su vojnici Rđe. Spremaju prevrat. To vam je dovoljno. Sutra ćete se razdvojiti, a ja sam tu samo na... proputovanju".

"Ništa ne razumem, ko će se razdvojiti?", reče Nejt i dodade: "I šta ti znači to o proputovanju? Tražiš nekog?"

"Aha. Tražim svog".

"Svog... koga? Šta?", upita Nil.

"Svako u životu traži nekog svog, Nile Arilione. Neki su ih i pronašli, ali to ne prepoznaju. Ili neće sebi da priznaju. A neki još tragaju. Vaše traganje će biti posve različito posle ovog dana. Odmorite se, napori tek počinju za vas četvoro", reče Vea.

"Ti spadaš u... prozorljive?", upita ponovo mali Nejt.

"A ti spadaš u mudre. I pričljive, iako još male", nasmeja se čudna devojka, a onda je jedan od otmičara gurnu, viknuvši na nju.

Noć je protekla iznenađujuće tiho. Stražari su, po dvojica u smeni, brinuli da četvorka nigde ne mrdne, a zatvorenici se, uz zabranu razgovora, pre ili kasnije uspavaše, nemirnih misli. Jutro je stiglo brže nego što su želeli.

Posle svega nekoliko sati sna, naređen je polazak. Svezanih ruku, a sa Arilionove je odavno bila otrgnuta vredna ogrlica, smestiše ih po dvoje na konja. Nila i Nejta na jednog, Tinu i ispred nje Aleka na drugog. Pre polaska, vezali su im oko vrata čudne omče jer je u svakoj od njih stajao privezan mali bodež, okrenut ka grkljanu. Svaki od dva otmičara koji su jahali iza zatvorenika držao je po dva kraja debelih užadi. Bilo kakav pokušaj bega bio bi ne samo bolan, već tragičan. Nešto lagodnije jahala je, svezana, na istom konju sa svojim čuvarom Vea, koja se brecnu na stražara kada je hteo da mačem zamahne ka vrani koja ju je stalno pratila od izlaska iz pećine.

Tiho je prošao čitav dan, po sve većoj žegi, uz odmore u šumarcima, kroz koje su se uglavnom i kretali. Drugi isto tako, a treći je protekao više u odmoru nego pokretu, jer je izvidnica javila da se veća grupa vojnika Juga uputila iz Ždrepčevog vriska na zapad, ka Obalama. Hrane za zatočenike bilo je tek koliko da ostanu uspravni u sedlu čitavog dana, ne i dovoljno da bi bilo ko od njih rekao "taman za ovaj obrok". Ništa se nije menjalo ni sve dok narednog jutra nisu stigli pred jedno selo. Odatle im se deo otmičara brzo vratio, sa ulovom od nekoliko kokošaka i desetak jaja iz lakog plena zvanog nečije dvorište. Novo sklanjanje u šumu, paljenje vatre koja je bila dovoljna tek da se na nabijenim štapovima živina ispeče, bio je jedini predah jer se putovanje nastavilo vrlo brzo.

"Vea, da ne beše ovih kokošaka, pojeli bismo tvoju vranu", reče jedan od odmetnika.

"I tvoju nogu, mršava ti nešto ta ptičurina. Tino bi nam te iseckao fino, kao najbolju šunku", reče drugi, pa se grohotom nasmeja i skoro zagrcnu.

Dani su se smenjivali vrlo sporo. Komunikacija gotovo da nije postojala među dve grupe zarobljenika jer su im konji bili udaljeni, pa je Nilu ostalo samo da ćaska sa Nejtom, koji se nije bunio, kad već nije mogao da čita.

"Šta misliš, mali moj druže... gde li nas to vode?"

"Kod Larda Hurdoka", odgovori odmah budući sholar.

"Larda?! Ali on je nestao još u Velikom ra...", reče skoro naglas Nil, pa zastade na tren. A onda dodade: "Da. Nisam o tome uopšte razmišljao. Ko bi o njemu uopšte i mislio ovih dana. Otac mi je pričao o njegovoj surovosti, mada su do našeg osvajanja dvora Pagrora i on i deo Plaštova koji nisu digli ruku na kralja već bili nestali".

"U istoriji našeg sveta već je bilo sedam nestanaka pa slavnih pojavljivanja", reče Nejt, koji je verovatno iščitao celu Istoriju kraljevstava već u prvoj godini od dolaska u Sabedoriju.

"Lard se neće 'slavno pojaviti', to ti garantujem ogrlicom moga brata. Koja je... ko zna kod kog od ovih... A i ko bi stao uz njega? Ova banda? I šta bi on mogao da uradi sa njom? Nijedan grad Rđe, ne samo zbog zatočene dece gospodara, neće krenuti u prevrat bez kralja. A kralja nema već pet godina. Niti će ga biti", izgovori Nil, a mladi sholar dodade:

"Ali ima kraljice. I tri princa".

"I svi su zatočeni", odbrusi Nil.

"Ne bih na to računala", odgovori odjednom Vea, projahavši pokraj njih dok ju je stražar držao pred sobom na sedlu.

Nila još jednom zbuni i njena pojava i njene reči, jer nije postojala nikakva šansa da je čula tihi razgovor sa Nejtom. Nedugo zatim svi su galopom prešli preko, u tom trenutku pustog, druma koji spaja Ždrepčev vrisak i Grotlo.

Sledećeg jutra, ponovo veoma tmurnog zbog kiše koja samo što nije počela da pada, Vea ih je poslužila delovima tvrde pogače i tiho rekla: "Podne. Bljesak. Tada krećete. Čuvajte se oceluta kada se ponovo budete spojili". Bilo je to poslednje što su od nje čuli.

"Kakav sad ocelut? Njih nema već jako dugo", šapnu Nejt Nilu kada se čudna devojka odmaknu.

"Mladi prijatelju, nije još sve upisano u knjige iz kojih vas uče. U Velikom ratu primećena su bar tri, ali ni ti oceluti nisu bili od velike pomoći Rđi kada se na nju sručiše četiri vojske ostalih kraljeva", odgovori mu svezani princ.

Oko podneva su stali da se konji odmore po drugi put, a deo bande da pronađe kakvu hranu. Devojci u crnom njeni stražari narediše da pripremi vatru podno kotlića. Ona sačeka da joj odvežu ruke, posle čega joj se vrana spusti na rame. Tada oba bića pogledaše četvorku koja je bila podeljena na dva para, a čiji pratioci pustiše užad korišćenu samo tokom jahanja.

Vea je u jednom trenu zavukla ruku u džep duge suknje i ubacila nešto među granje. Kada se vatra rasplamsala, povukla se na svoje mesto, tik podno nogu stražara koji je čuvao konje i bio zadužen za nju. Svezana četvorka naspram kotlića ju je netremice pratila pogledima, svesna njenih reči o podnevu. Odjednom, ona sagnu pogled i prekri oči rukama. I oni učiniše isto kada ih je razrogačenim očima, kroz na trenutak raširene prste, naterala da urade isto.

Baš tada, sa mesta koje je trebalo da postane tek jedno malo napušteno zgarište nakon ručka, bljesnu nešto tako snažno i tako dugo, da se svi iz Venrikove tridesetočlane bande uhvatiše za oči, zaslepljeni svetlošću.

Nil brzo skide omču sa svog vrata, uze sa nje sečivo koje je bilo deo nekakvog manjeg noža, a onda ga zabode u nogu stražara koji je stajao iza njega i Nejta. Vrisak je bio snažan, ali još snažniji je bio udarac glavom u stražarev stomak. Mač mu ispade iz ruku, Nejt uze balčak a mladi Arilion u dva, tri hitra poteza rukama pokraj oštrice prereza kanap kojim je bio svezan. Stražari oko njih se skoro pribraše, a Nil, videvši da nema vremena da oslobađa druge, uze mač i probode kroz leđa sebi najbližeg, koji je brzo spoznao da ima i gorih stvari od oštrice u stopalu. Princ Obala potom, još u polu-čučnju, dočeka mačem udar sečice koji mu je dolazio odozgo, a onda brzim pokretom zada kobni udarac iznad struka, te i drugog posla na onaj svet. Tren kasnije, videći da su Tina i Alek onesposobili svog stražara, te da pokušavaju da prerežu kanape kojima su im ruke bile zavezane,Nil se pope na konja, potraži pogledom Veu, ali nje uopšte nije bilo u tom metežu. Baš kao ni njene verne crne saputnice sa krilima.

Snažni Tino u tom trenutku uhvati malog Nejta za vrat, odiže ga od zemlje i zagrme na Ariliona:

"Silazi sa konja ili će od malog ostati samo jedna mrtva glava!"

"Beži, Nile", viknu stegnuta grla Nejt, a princ Obala ugleda da su stražari savladali i preostale članove družine, iako je Tina uspela da se, na tren oslobođena, čak dvojice reši njihovim sopstvenim mačevima koje im je zarila u stomake. Alek je ponovo prošao najgore jer je, udaren pljoštimice mačem, krvavog lica bio na zemlji.

Odluku je doneo brže nego ikada u životu. "Znaju ko smo. Vredan smo im plen. Neće im nauditi, a ja ću se vratiti po njih", reče sebi i obode konja, pa pobeže kroz šumu dok je Venrik vikao na trojicu sebi najbližih "Za njim, za njim!".

Nil je znao kog četvoronošca bira za beg. Vihor, na kraju krajeva, nije bio bilo koji konj, a kada su taj jahač i njegov prijatelj zajedno, onda bržeg tandema u Pet kraljevstava gotovo da nema. Goniči su vrlo brzo to uvideli, pa su posle kratke, a skroz bezuspešne potere, odustali i uputili se ka ostatku grupe. Mladi Arilion se, videvši to, zaustavi, pa pogleda položaj sunca.

"Nismo dalje od dana jahanja do Ždrepčevog vriska, verni druže moj. Nećemo ovoliko juriti, ali nećemo ni odmarati do tamo. Vreme je sada presudno", reče skoro naglas, pomilova konja i upita se - da li će uopšte pronaći jedinog prijatelja kog ima u tom gradu Juga, slavnom po ergeli kakve nigde nema, i to u kraljevstvu koje kreće da porobi njegovo.





0

| Email this story Email this Novel | Add to reading list



Reviews

About | News | Contact | Your Account | TheNextBigWriter | Self Publishing | Advertise

© 2013 TheNextBigWriter, LLC. All Rights Reserved. Terms under which this service is provided to you. Privacy Policy.