Welcome Visitor: Login to the siteJoin the site

Ritam Sabedorije

Novel By: Huddle
Fantasy


Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašujuću istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi učenjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema. View table of contents...


Chapters:

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19

Submitted:Mar 19, 2013    Reads: 18    Comments: 0    Likes: 0   


Buron

Krik je vekovima uspevao da odoli svim nevoljama i kao jedan od retkih gradova koji nikada nisu pali u neprijateljske ruke ponosno se uzdizao na jedinom brdašcu u tom delu kraljevstva Juga. Trostruke zidine, međutim, nisu bile krcate stražarima. Bilo ih je kao da je u pitanju običan dan, iako to uopšte nije bio slučaj. Niti je bilo dodatnih očiju da paze sa širokih spoljašnjih bedema, koji su štitili najveći deo stanovnika prestonice. Niti na visokim središnjim, koji su narod razdvajali od plemstva. A nije ih u većem delu bilo ni na zidinama unutrašnjeg utvrđenja koje je, u dva nivoa, od svega lošeg čuvalo kraljevsku familiju. I kule-osmatračnice su tog dana bile prilično puste, jer je straža koja je motrila na bezbednost kralja imala druga naređenja od Boara Zanta: trebalo je organizovati ratni pohod. Baš zato, iz grada se spremala povorka kakvu Jug odavno nije video na jednom mestu.

U samom dvorcu, sa balkona svoje velike odaje, mladi Buron je posmatrao živost u svakom od segemenata koje su činili ogromno utvrđenje.

"Prinče, stigao je Lurit", reče jedan od krupnih momaka iz Buronovog obezbeđenja, prenuvši 22-godišnjeg prestolonaslednika u trenucima promišljanja o onome što se zbiva. I o onome što sledi.

"Neka uđe. Ostavite nas same", reče Buron, pa rukom pomeri svoj ogrtač u stranu, okrenu se i zakorači ka sredini odaje. Pred njim se uskoro našao stariji, proćelavi čovek, koji se pokloni do zemlje.

"Preskočimo formalnosti, Lurite. Kakve su vesti?", upita princ.

"Gospodaru Burone, nisu onakve kakvim se vaš otac nada. Ali, više od toga se bojim da neće želeti ni da ih čuje ovakve", odgovori čovek kog je princ poznavao još od detinjstva.

"Od tebe ih svakako neće čuti, stari moj. Slušam te", reče mladi Zant, pa sede u svoju visoku drvenu stolicu, nalik prestolu u kome je u glavnoj odaji sedeo kralj, ada je kraljevao.

"Moji doušnici u Obalama kažu da je su one izgleda svesne opasnosti koja im se sprema. Vojska im se polako, gotovo neprimetno ali ipak okuplja. Stari Arilion se, izgleda sprema za glavni udar", reče Lurit.

"Nisam ni sumnjao. Kao što mi znamo šta se tamo zbiva, ne čudi me da mu odavde neko javlja šta radimo. Ali, voleo bih da mi šaka dopadne ta ptičica koja je propevala..."

"Prinče, to može biti i neki seljak. Ne radimo mi ništa skriveno, hiljade vojnika je pred gradom, još više njih stiže sa svih strana. Ovakav manevar se ne može sakriti i da hoćemo", izgovori Lurit, jedan od retkih u koje Buron imao mnogo poverenja.

"Nije ovo nikakav manevar. Ovo je sila. Sila koja kreće u pohod. I neće stati dok jedno od ova dva kraljevstva ne nestane", reče princ Juga, pa uzdahnu.

"U vašem glasu kao da ima neke sete, ako smem da primetim?", upita Lurit.

"Sete? Ne volim ja Obale, stari prijatelju. Ali ih i ne mrzim. Život bi bio mnogo bolji da ratovi ne postoje. Ali, u neke se mora ići. Zar da pognemo glave kada ubiju kraljevog sina?", reče Buron.

"Razumem vas. Zbog vesti koje donosim tri sam konja promenio da bih stigao do vas. Ali... U Obalama niko, pa ni na dvoru, ne spominje nikakvu dobit od pokolja u Novom svetu. Štaviše, svi moji ljudi, a verujte mi, prinče, tražio sam da mi se ne javljaju dok triput ne provere glasine, tvrde da su Arilioni...", reče Lurit, pa zastade.

"Govori", podiže glas i obrvu budući kralj Juga.

"Svi moji ljudi tvrde da su Arilioni potpuno zatečeni vestima iz Novog sveta".

"Glume, vešto, kao što su oduvek umeli da sakriju svoje namere. Zar misle da će nas svojom tišinom zavarati? Da će moj otac nastaviti da ide u lov, mirno, iako mu je jedan od sinova ubijen? Gluposti. Očekivati drugčije ponašanje je isto kao kada bi očekivali da neko odmah počne javno da slavi tako uspešno sproveden podli plan. Ne, prijatelju moj, oni su samo rešili da sačekaju da se bura stiša, pa da zagospodare novim prostranstvima. Ssami. Moj otac je tu u pravu, potpuno", reče Buron.

"Ako je tako, gospodaru, onda vam moje reči i nisu bile potrebne", kaza Lurit.

"Izađimo na balkon, da ti pokažem kakav gnev će osetiti Obale zbog toga što su uradile", pozva ga princ.

Samo što su zakoračili na veliku terasu, sa koje se pružao pogled ka severnoj kapiji i hiljadama užurbanih ljudi iza i ispred nje, Buron reče tiho:

"Iz ovih odaja glas može da se čuje i u susednim, ma koliko da smo tihi. A ovde, uz gradsku vrevu, jedva ćemo čuti jedan drugoga. Zato ovde mogu da ti kažem: od tebe sam čuo baš ono čega sam se pribojavao. Ssve što si mi rekao o Obalama, u dubini svog srca sam i predosećao. Sve vreme", uzdahnu Buron, pa dodade: "Nikada neću prežaliti Bibija. Nikada. Niti ću stati, dokle me noge nose, makar išao na kraj sveta, dok ne nađem njegovog ubicu. Samo... nisam uopšte siguran da su Obale to organizovale".

Tajac na terasi na trenutak je bio potpun. Podno tih zidina, koje su se nadvijale nad mali trg na kome su se ljudi opremali, uzjahivali konje i pripmali svoja oružja, vreva je bila sve glasnija. Buron nastavi, govoreći više za sebe:

"Bibi je mogao sam i sa petoricom da se bori. Iako mlad, mogao je. Mene bi jednom rukom mogao da pobedi, u takvog je ratnika izrastao. A onih njegovih sedam Zubi... Otac ih je lično probrao iz naše garde, ostavivši samo dvojicu Bibijevih, a poslavši čak petoricu svojih. Oni bi mogli sa desetinama da se nose. I baš zato me me sve to buni, sve... Zašto ni jedan jedini golub nije poleteo? Zašto se niko od njih još uvek ne javlja? Nemoguće je da su svi nestali bez traga, to prosto nije moguće!"

"Gospodaru, iste reči su izgovorene i u Morskoj zvezdi. Kralj Arilion je besan, izgubio je sholara uz kog je odrastao, izgubio je najboljeg prijatelja Trozupca..."

"Ako ih je izgubio, Lurite... Ako ih je izgubio. Sve me to zbunjuje. Jako. Uz majku sam naučio da ne verujem slepo onome što drugi kažu. Niti da mi je dovoljno ono što vidim svojim očima. Naučio sam da radim i jedno i drugo, da, ali da mi treće bude najvažnije: ono šta srce kaže. A ono kaže da je ovaj rat...", zastade tu Buron.

"Da je ovaj rat...?", nastavi njegov najbolji doušnik.

"Pogrešan".

U tom trenutku začu se Rog vladara, jer se poslednja kapija pred dvorom otvori zbog ulaska konjanika. Sedmoro ih je okruživalo osmog, u sredini. Podno dvojice tihih sagovornika jedna duga kosa se umiri, kao kada vetar iznenadno stane. Sa gotovo divljeg konja iz sredine, kog pridržaše dvojica mladića, siđe devojka građe kao u najboljih ratnica Visokog.

"Evo Larnale. Pođi sada, moram sa sestrom da dogovorim neke detalje. Hvala ti na svemu, stari prijatelju", reče Buron Luritu koji se nakloni glavom i izađe iz odaje.

U nju je, nedugo zatim, sa svojim šlemom u ruci, ušla devojka koju je princ dočekao raširenih ruku.

"Brate", reče ona i zagrli ga. "Spreman da vodiš kraljevstvo dok se ne vratimo u slavi?"

"Larnala, uopšte nisam siguran da je mudro da i ti ideš", reče joj godinu dana mlađi brat.

"Da žene vode Jug, išao bi i ti. Ne zbog mene. Zbog Bibija i onih krvoloka što ga svirepo ubiše".

"Da... Slažem se. Ali, neko mora da ostane u Kriku. Otac je odredio mene, a ja bih odredio i tebe".

"Ne možeš sam da upravljaš praznim gradom? Ha! Šalila bih se na tu temu do sutra, da nas sutra ne čeka polazak. Vreme je da krv plati za krv", izgovori ona, rešena da razgovor na tu temu ne traje previše, jer je ionako sve jasno.

"Sestro, uvek si bila najratobornija od nas četvoro. I tu ti ravne nema. Otac ima razlog da bude ponosan na tebe, kao i svi mi. Samo se pitam, moraju li i žene u rat?", upita je gledajući preko njenog ramena ka vratima. Kod njih se, njegovim Zubima, pridružiše i sestrina sedmorica čuvara.

"Ne moraju. Ali žele. Brata su nam ubili, Burone. Brata. I da sam dete, pošla bih".

"I ja bih. Da otac nije odlučio kako je odlučio".

"Neko mora i da ostane uz majku. A i da vlada"

"Praznim gradovima, kako neko reče malopre..."

"Biće puni kada se vratimo. I ljudi i raskoši. Obale će pamtiti po ruševinama, a nas po slavnim jurišima. Pesme će nam spevati, Burone, nazdravljaće se najboljim vinima Juga kada se vratimo. Raduj se. Bibi bi bio ponosan na ono što radimo sada za njega", reče Larnala, pa nasu sebi malo vina, otpi i sede u bratovljevu stolicu.

"I, šta misliš, Burone Zante... Koliko će dana proći pre nego što se u slavi vratimo? Mesec, dva, pet?"

"Nisam razmišljao o tome. Morska zvezda je samo jednom pala u svojoj istoriji..."

"Pašće po drugi put. Poslednji", dobaci Larnala.

"Da. Nema sumnje. Samo se pitam, da li će prvi put pasti zbog napadača. Jedini put je rušena zbog izdaje, i to pre više od tri veka"

"Ti to sumnjaš u oca? Mene? Nas?", otvori sestra oči, širom, kao da je čula potpuno neočekivanu vest.

"Ne, Larnala. Naravno da ne sumnjam. Samo zamišljam nemenivni pokolj pod tim čudnim zidinama... Hiljade će izginuti dok se neko ne uspentra na neki od onih krakova. Obećaj mi da nećeš biti u prvim redovima?", skrenu Buron temu ka vojnoj taktici.

"Ne mogu ništa da ti obećam osim da ću ih sa vrhova tih zidina bacati dole kao što su oni našeg brata".

"Larnala, mi i ne znamo kako su ga ubili..."

"Ali, znamo ko je. Zar ne, brate?", podiže obrvu najstarije dete kralja Juga i, stežući balčak svog mača, ustade. A onda dodade:

"Ne znam ni čemu svi ovi razgovori, brate. Pričali smo toliko puta u noći punog meseca, kada je prvi put došla vest da vesti od njih nema. Rekla sam ti tada da su pomorci to sigurno uradili. Otac je, uverena sam, dobro proverio to. Inače ne bi podigao ovoliku silu".

"Otac želi krv, zbog palog deteta. A najlakše je okriviti one koji su najbliži tragediji i poći na njih. Ali, šta ako je to neko namerno tako udesio, da baš to pomislimo? Samo zamisli da je tako kako kažem, ma koliko ti neverovatno zvučalo. Šta bi onda rekla o ovom ratu?", upita je otvoreno Buron. I, Larnala se prvi put u tom razgovoru zaista zamisli. Nije dugo prošlo, a ona progovori:

"Do sada smo samo pričali 'uradili su severnjaci, uradila je Rđa, ovi su ili oni su'. Nikada mi nisi rekao nešto tako... Ti stvarno misliš da je neka zavera posredi? Dobro, i da je tako, a nije tako, šta kažu oni tvoji čudaci što se sa njima domunđavaš skoro svaki dan?"

"Larnala, nisu čudaci, nego... ljudi od poverenja. Koji imaju veze u svakom gradu pet kraljevstava".

"Dobro, ne zanima me zoveš li ih špijunima ili drugovima, šta kažu?", upita sestra.

"Kažu da su na dvor Obala jednako zbunjeni kao i mi".

"Mi nismo zbunjeni. Mi smo rešeni", nije se dala Larnala.

"Zbunjeni smo, sestro... Zbunjeni. I otac, isto. Samo je na Jugu oduvek bilo najlakše latiti se za mač i presuditi onome u koga sumnjaš nego sesti i razmisliti".

"Pa, koliko da razmišljamo? Jel' godinu dana dovoljno za ubijeno kraljevo dete? Ili ti je tek dve dosta za mrtvog brata?", rasrdi se sestra.

"Znaš i sama da sam sa Bibijem proveo više vremena nego svi vi ostali zajedno. Ne govori tako", reče i na neki čudan način potpuno pripitomi sestru svojom iskrenošću. Po prvi put od silaska sa konja nije delovala ratoborno. Štaviše, sede ponovo, zamišljena, kako to samo sestre umeju.

"Bibi... Bratić moj... Ne znam šta da kažem, sem da mi nedostaje. Jako. Volim te Burone, biću ti verni podanik kao što sam i našem ocu, ali on je bio za kralja više nego bilo ko od nas, Boarove dece. Bio je bolji borac i od oca, i od mene, i od svoje sedmorice čuvara. O, Zubi, prokleti da ste, zar da...", reče Larnala, ali je Rog vladara prekide na tren. "Otac stiže".

"Ne, on će sa majkom doći tek predveče. Ovo je Baladar", izgovori Buron i bi u pravu.

Najmlađem članu kraljevske porodice njih dvoje nisu izašli daleko u susret. Sačekali su ga u predvorju, gde se broj članova Zuba uveća sa 14 na 21 kada je ušao Baladar, ne skidajući sa leđa veliki luk od tisovine.

"Burone... Larnala... Samo sam svratio da vidim treba li još šta pred polazak. Moje leglo je potpuno spremno, svih hiljadu i po njih koji su na kraju obuke biće na čelu kolone, otac mi je dozvolio", reče im momak od 19 leta, svega godinu mlađi od Bibija koji je ostalim sagovornicima bio pred očima dok su gledali Baladara, fizički veoma sličnog.

"Ne, sve je u redu, Baladare, ja sam se pobrinula za ostale očeve naredbe. Buron, ionako, ima poslova na dvoru. Ti i ja ćemo ujutru izjahati zajedno. Isprva ću pozadi brinuti o komori, a kada dođe dan koji čekamo, moja jedinica će ti biti desno krilo", reče sestra.

"Biće mi čast da sa tobom krenem u osvetu", reče mladi ratnik, koga Buron osmotri od glave do pete.

Za razliku od vršnjaka, Baladar je bio prilično snažnih ruku. Nije imao nikakvu poštedu tokom petogodišnje obuke, obavezne za sve 13-godišnjake Juga. Na svoje insistiranje je, odmah posle boravka u leglu koje je živelo i vežbalo baš u okolini Krika, pridružen prestoničkom gnezdu. Nije video mnogo sveta, ali je za manje od pola godine u kraljevoj vojsci stekao dovoljno naklonosti starešina, da su ga vratili u leglo kako bi i sam bio jedan od zapovednika novajlijama.

"Krila, Larnala? Luk na leđima, čak i u sopstvenom dvoru, Baladare? Ja kao da sam u društvu žena iz Visokog", reče Buron i nasmeja se glasno, pa potapša po plećima mlađeg brata.

"Nije mi do smeha Burone", reče mladić. "Luk nosim jer se od njega ne odvajam ni tokom obuke. A i, što više vežbam, sve sam bolji. Rekord mi je oko 900 stopa".

"U tvoju snagu nisam sumnjala, brate. A preciznost, služi li te, ili si i dalje onakav kao kada sam te ja obučavala - gledaš levo, pogodiš torbu sholara Ulona desno?", nasmeja se i Larnala.

Buron primeti da se najmlađi član porodice čudi dobrom raspoloženju, pa mu pojasni:

"Baladare, nismo mi ništa tužniji od tebe. Samo pokušavamo da se malo opustimo pre nego što sve ovo počne. Hoćeš malo vina, pomaže kada su nervi zapeti kao ta tvoja struna na leđima?"

"Vino? Može", reče mladić, uzdržavajući se od dužeg odgovora jer su mu usta bila suva posle jahanja.

"Hajdemo u moju odaju, malopre sam otvorio jedno", reče princ prestolonaslednik, pa pođe uz stepenice zajedno sa sestrom i bratom, a iza i ispred njih, raštrikani, uz stepenice se popeše Zubi.

"Momci, opustite se", progovori mladi Baladar. "Ovde ne može ni ptica da sleti a da je neko od straže ne primeti. Ili neko od onih hiljada u gradu i ispred njega. Odmorite malo, čekaju nas naporni dani". Poslušaše ga, te samo četvorica ostadoše ispred vrata.

Nedugo zatim, u Buronovoj odaji, u kojoj se Larnala ovoga puta smestila u jednu od manje impresivnih stolica pokraj otvorenih vrata balkona, Baladar upita princa koji je nasipao vino u drugu od tri čaše:

"Brate... Moram nešto da te pitam. Ne srdi se, ako zvuči uvredljivo, ali... Moji ljudi mi kažu da si ti protiv ovog rata. Ima li istine u tome?".

Tišinu je prekinuo samo zvuk pune čaše koja se spuštala na sto. Tek koji momenat kasnije začu se odgovor.

"Recimo da sam malo taktičniji od našeg oca. Prosto, sagledao bih još malo celu situaciju, najlakše je potegnuti oružje..."

"Bibija su nam ubili, Burone!", prekide ga Baladar.

"Nisam rekao da neću osvetu, već da je treba pažljivo isplanirati".

"Ma, šta pažljivo?! Da li je neko pažljivo pitao našeg brata 'Želiš li da umreš sada, ili odmah?'"

"Baladare, sve što kažem je da oružje treba da nastupi na kraju, a ne da ga potežemo...", izgovori Buron, a onda širom raširi oči kada je video da mu mlađi brat poseže za jednom strelom.

"Baladare, šta..", ne stiže da završi pitanje, a luk se okrenu ka Larnali i zategnuta struna se opusti.

Buron se brzo okrenu, iz sestrine ruke ispade čaša koju je prvu napunio, a vino se prosu po podu. Na Larnalu pade zmija tigrastih šara, probodena stopu iza jezive glave. I takva, smrtno ranjena, oštrim zubima zagreba list devojke koja vrisnu. Ona odmah skoči u stranu, i svojim nožem zada kobni udarac odjednom nepomičnom biću koje joj se sa vrha vrata spuštalo ka vratu kada ga Baladar spazi.

"Krait! Tigrasti Krait", uzviknu Buron.

"Otkad oni idu ovoliko visoko, brate? Otkad se oni kreću danju?", upita Larnala, pa oseti da joj klecaju kolena te se uhvati za naslon stolice pre nego što čučnu.

"Zubi! Straža! Brzo po Ulona! Neka se zatvore kapije dvora i srednje kapije grada. Skakač!", povika Buron.

"Skakač? Ovde?", reče Baladar, pa isuka još jednu strelu i istrča na terasu, vičući "Ne vidim nikoga, Burone! Kako izgleda? Ko je on?".

Buron pritrča sestri, shvativši da su oko njega već i verni Zubi, kojih nije bilo baš kada su morali biti tu.

"Ne brini, Larnala. Ulon će to da sredi, samo je ogrebotina", proba da uteši princ sestru.

"Heh... Ne vidim te, Burone. Samo neka magla... I glava... boli", reče ona.

"Otrov već deluje", pomisli prestolonaslednik, ali ga ruka starca pomeri u stranu pre nego što je išta odgovorio. Ulon Metalni je već bio tu, a u sledećem trenu je, zavukavši ruku u svoju torbu, odmah privio nešto na ogrebani list i naredio straži da je usprave u stolici.

"Sada je tako uspravljenu ponesite u njenu odaju. Brzo!", reče sholar dvora Juga, pa pođe za njima, a Buronu i Baladaru reče: "Vas dvojica ostanite ovde. Sada joj ne možete vi pomoći, samo Bog milostivi i ove travke koje mi je dao".

Najmlađi Boarov sin požele da bude neposlušniji nego ikada, ali ga brat uze za nadlanicu i reče "Ostani. Sada mi trebaš miran, dok otac ne dođe večeras. Čuješ li me?", prodrma ga Buron.

"Čujem... Skakač.. Pobegao nam je, brate", reče Baladar.

"Skakač može da izgleda kao starica ili dete, jer i starica i dete mogu da budu skakači. Ništa mi tu nismo mogli da uradimo što nismo", reče princ.

"Ali, on mora da je tu. Tu negde, blizu dvora. Učili su nas da ne može biti više od hiljadu stopa od životinje kojom upravlja..."

"Straža će učiniti svoje, ako se ikako oda. Sumnjam da će se to desiti, jer na Zanta ne kreću naivni, samo oni koji vrlo dobro znaju šta rade".

"I zato će platiti, brate. I za Bibija, i za Larn...", reče Baladar, a prestolonaslednik ga prekide.

"Za Larnalu neće niko morati ništa da plati. Ulon će to srediti. Veruj mi. Čuješ li me? Otvori oči, ovo je rat, ovakvih scena, i još gorih, nagledaćeš se od jutra do mraka, iz dana u dan. Razumeš li me?".

Baladar isprva nije odgovarao. Samo je zurio u starijeg brata i tek kada su glasovi stražara koji su nosili njihovu sestru utihnuli dalje u hodniku, upita:

"Rat, kažeš? Jesi li i dalje protiv njega, brate?"





0

| Email this story Email this Novel | Add to reading list



Reviews

About | News | Contact | Your Account | TheNextBigWriter | Self Publishing | Advertise

© 2013 TheNextBigWriter, LLC. All Rights Reserved. Terms under which this service is provided to you. Privacy Policy.