Mali Vule i crveni autobus

Mali Vule i crveni autobus

Status: Finished

Genre: Children Stories

Houses:

Details

Status: Finished

Genre: Children Stories

Houses:

Summary

Aleksandar Vucic u interesantnoj i poucnoj prici o životu i odrastanju.
Share :
Twitter

Summary

Aleksandar Vucic u interesantnoj i poucnoj prici o životu i odrastanju.

Content

Submitted: March 29, 2017

A A A | A A A

Content

Submitted: March 29, 2017

A A A

A A A


Mali Vule i crveni autobus

 

Sunce je sijalo punim sjajem, a deca su se vrpoljila u školskim klupama nestrpljivo cekajuci da se oglasi školsko zvono, pa da mogu da istrce napolje i pojure za loptom. Kada je rezak zvuk zvona najzad prekinuo reci uciteljice, deca su se gurkajuci provlacila kroz uska vrata ucionice, pokušavajuci da iskoriste svaki sekund velikog odmora.

Svi sem Malog Vuleta. On je zamišljeno gledao kroz prozor, prateci pogledom blještavi crveni autobus kako  lagano promice niz ulicu. Zatim se zagledao u veliku ozbiljnu sliku Vozaca autobusa, koja je visila iznad školske table. Zamišljao sebe na slici -  ozbiljnog i važnog., kako ga svi iz odeljenja gledaju sa divljenjem, a ne kao sada... kada ga zadirkuju da ne zna da igra fudbal i kada ga devojcice ismevaju.  Ma, pokazace on svima! Jednog dana.

 

Školske godine su prolazile, deca su rasla i želje im se menjale. Neko je danas želeo da bude glumac ili balerina, a vec sutra pilot ili uciteljica. Jedino je Mali Vule svakog dana sanjao crveni autobus i ništa ga drugo nije zanimalo. Ponekad, kada bi se deca zaigrala na igralištu, on je zaboravljao nakratko na autobus, ali ne da bi se prikljucio igri, vec da bi glasno navijao sa klupice. Uglavnom je vikao sam, ali je zamišlja da ga svi prate i navijaju sa njim.

 

Kada je Stari vozac autobusa preminuo, druge cike nisu mogli da se dogovore ko ce preuzeti volan. Na kraju su podelili dane u nedelji, pa je svako vozio po jedan dan. Ipak, nisu mogli da se dogovore oko trase, stanica i prihoda od karata...  pa su se stalno sva?ali. Mali Vule je to gledao svakog dana i bio je siguran da bi on bolje vozio - ne samo od svih njih, nego i od onog starog vozaca iz detinjstva.

 

Stoga se uclanio u jedno od udruženja vozaca. Tamo nisu imali autobus, ali su stalno pricali o vožnji. Nekada izlazili na ulice i vikali o tome. A Mali Vule se muvao oko njih, donosio kafe, cistio pepeljare, slušao o vožnji i maštao. Kada je malo porastao, poceo je da se redovno javlja na konkurs u Gradskom saobacajnom.  Ali, ma koliko se javljao i trudio, uvek su birali nekog drugog. Sigurno zato što su ga mrzeli - nije bilo drugog objašnjenja! Pa on bi zasigurno vozio bolje od bilo koga drugog!

 

Vreme je prolazilo. Jedan po jedan od onih jednodnevnih vozaca su odlazili i otvarali svoja prevoznicka preduzeca, dok na kraju nije ostao samo jedan – Cika Cuba. Na pocetku je izgledalo da je on zaista i najbolji od svih njih, ali se ubrzo pokazalo drugacije. Stalno je vozio preko rupa, propuštao zelena svetla a jurišao na crvena. Pored toga, cesto se kacio sa vozacima šlepera, a ponekad i dobijao batine od njih (mada je u kafani posle pricao da je on pobedio).

 

Na kraju je putnicima to dosadilo, pa su se pobunili. Izbacili su Cika Cubu i doveli drugog vozaca. Ali ni njime nisu bili zadovoljni, pa su doveli treceg, pa cetvrtog... a sa svakim je bio neki problem. Jedan je hteo da vozi sa 17 suvozaca, drugi je vozio samo na istok, a treci je doveo svoje ro?ake za kontrolore koji su naplacivali sve i svašta od putnika. U celoj toj pometnji, Mali Vule se prijavio na konkurs u pravom trenutku, a nabavio je i preporuke iz drugih gradova. „Pa zašto i njega da ne probamo, kada smo svim drugima vec dali šansu“, pomisli Komisija. I da mu posao.

 

Najzad! Decacki san se ostvario! Mali Vule prosto nije mogao da doceka prvi radni dan, ne samo na poslu vozaca, vec i u životu. Naime, dok je njegova generacija radila razne poslove, u zemlji ili svetu, Vule nije hteo ništa drugo sem da bude Vozac. Dok su se drugi zapošljavali, provodili ili putovali, on je sanjao autobus. Dok su ga ismevali i zadirkivali, on je stiskao usne i cekao svoj trenutak. I konacno ga je docekao!

 

Ponosan, sa šeretskim osmehom je seo za upravljac. Sve oci su bile uprte u njega. Pogledao instrument tablu sa mnoštvom lampica i dugmica, osvrnuo se na menjac koji je delovao komplikovano, ali je pomislio da to sigurno ne može biti tako teško cim su i svi pre njega uspeli. Prva vožnja je bila na me?unarodnoj liniji, za Brisel, pa se zbog te prilike i posebno sredio, stavio kravatu a i naocare (da izgleda ozbiljnije).

Ubacio je u brzinu i krenuo, ali – u rikverc! Autobus se sa treskom zaustavio. Kakav užas, pomisli Vule. Šta sad? Putnici su ga gledali u cudu, to uopšte nije bila vožnja koju je pred Komisijom obecao. Morao je brzo da razmisli, da ga ne izbace kao i one pre njega. Najzad znacajno i pobedonosno rece:

„Otarasili smo se prtljažnika i trece osovine, što sam baš i hteo! Njih autobus ionako nije ni koristio, samo bi nas usporavali na putu za Brisel“.  Uz dosta buke i dima, autobus je nekako krenuo.

 

U narednim danima Mali Vule je shvatio da uopšte nije lako voziti autobus. Narocito kad to nikada nisi radio. Narocito kad i ništa drugo nisi radio. I narocito kada ni oni koji su te ucili ništa drugo do tada nisu radili.

 

Pored toga, Mali Vule je odjednom shvatio da je potrebno još mnogo drugih stvari da bi se autobus kretao - potrebno je nabaviti gorivo, štampati karte, redovno ga održavati. A on nije imao nikoga, ni mehanicare, ni kondutere. Pored toga, nije dolazilo u obzir da pozove školske drugare koji su to znali da rade. Pa zar da zove one koji su ga do juce zadirkivali? Ne dolazi u obzir! Naci ce on vec neke druge.

Stoga je našao neke radnike koje su otpustili prethodni vozaci, ili ljude iz drugih firmi. Kada nije imao vulkanizera, postavio bi poslasticara. Ako nije moga da na?e mehanicara, našao bi montažera bilborda. Uostalom, kada on mora da nauci da vozi, mogu i drugi da nauce svoje poslove.

A za konduktera je stavio svog batu – od malena je znao da cuva džeparac, valjda ce i ovde znati da cuva pazar.

Da bi sve izgledalo lepše i važnije, svi su napravili diplome o strucnim obukama i uzeli zvucne titule strucnjaka svog zanata.

Delovalo je da je najzad sve na svom mestu i da se san ostvario.

 

Ali avaj, posle nekog vremena su putnici poceli da gun?aju. Te vozac ne vozi gde je obecao, te ne radi grejanje, te karte su preskupe... Videli su da autobus jedva ide, da sve više dimi, da su gume celave, da nema grejanja, kao i da ima sve više konduktera a sve manje putnika. I sve im je to odjednom smetalo.

Vuletu je bilo jasno da to pricaju samo zato što ga mrze.

 

Ipak, iako nije umeo da vozi, umeo je da sluša. I dobro se secao kako su prošli ostali vozaci pre njega.

Zbog toga je poceo da se pravda – rekao je da je prethodni vozac kriv za sve. Da raniji mehanicar nije menjao ulje – i obecao da ce to odmah srediti. Napravio im je cak i malu maketu buduceg popravljenog autobusa. Putnici bi se ucutali, ali kada bi posle nekog vremena videli da se ništa ne dešava, opet bi poceli da se bune.

 

Zbog toga je Vule došao na spasonosnu ideju. Pošto mehanicar, a inace bivši montažer bilborda, nije znao da popravlja autobus, on mu je dao da radi šta zna – pa je ovaj ceo autobus oblepio divnim šarenim slikama. To se putnicima veoma svidelo!

Vule se tu nije zaustavio. Pošto je još uvek bio onih koji su primecivali pocepana, sedišta dim iz auspuha ili celave gume, naredio je da se pojaca razglas... tako da ne mogu više da se cuju oni koji gun?aju. A na razglasu je puštao samo vesele pesmice ili poruke o tome kako je on najbolji vozac od svih vozaca - ne samo sada i ne samo u našem mestu, vec u celom svetu i u celoj istoriji. Ma, bolji cak i od Starog vozaca.

 

To je definitivno smirilo putnike. Ili ih bar zbunilo. Na neko vreme.

 

Pošto je autobus sve lošije išao, a putnika je bilo sve manje, bilo je problema i sa gorivom. Vule je poceo da sipa na crtu na lokalnim pumpama. Dugovi su bili sve veci, pa se on zaduživao. Zbog sve vecih dugova je smanjio povlastice za stare, a to objasnio domacinskim poslovanjem.

Vule je i dalje na razglasu puštao poruke kako to samo lažu oni koji ga mrze, kako se dugovi smanjuju, kako autobus ide sve brže a poslednja stanica je sve bliže. Da bi sprecio komešanje, naredio je da se ukinu svi drugi razglasi i na stanicama, te da se puštaju samo njegova obaveštenja.

 

Ipak, zbog lošeg gradskog prevoza, putnici su malo-pomalo poceli da se iseljavaju u druge gradove. To se Malom Vuletu mnogo dopalo, pa je poceo da prica da je kvalitet prevoza sve bolji, te su zbog toga gužve manje. Kada šarene reklame nisu bile dovoljne za skretanje pažnje, Vule je stavljao i druge ukrase. Narocito su mu se dopali oni novogodišnji. Toliko da je rešio da ih ostavi preko cele godine!

Pored toga, okružio se suvozacima, pa sada putnike ne samo da nije mogao da cuje, nego ih više nije ni video.

 

I sve je opet bilo u redu.  

Ustvari, bilo bi, da se jednog dana autobus nije zaglavio u blatu. Uzalud je Vule objašnjavao putnicima da nije kriv ni on, ni loše gume, ni propali amortizeri... vec najveca kiša u istoriji koja je u prethodnih pola sata pala... putnici ga više nisu slušali. Džaba ih je pozivao da ne izlaze i sacekaju sunce, koje ce sve to isušiti, oni su ipak izašli napolje.

Van autobusa, razglas se nije cuo a ni šarene reklame nisu više mogle da pokriju rupe na limariji. Tek tada su primetili koliko se autobus ofucao. Kada su se osvrnuli oko sebe, primetili su na sasvim pogrešnom putu, te da su dalje cilja nego kad su krenuli. Neko viknu „Vidite li ljudi šta nam Vule uradi?“. Ljudi se uskomešaše, a Vule prkosno rece „Ko je to rekao? Neka mi iza?e na crtu ako sme!“. Ali, kada covek iza?e iz mase, Vule se uplaši, pa poce da beži preko livada.

 

„Šta cemo sad?“ zapitaše se putnici, „Ko ce pokrenuti autobus?“

Neki pocevše da kukaju, a drugi da prizivaju prethodne vozace. Ali se prisetiše kako je sa njima bilo. Poceše da razmišljaju o drugima, ali niko nije mogao kao Vule i da vozi autobus, i da pušta reklame i da prica na razglasu...

Onda jedan skroman covek iskoci iz mase i viknu „Dosta je! Ne treba nama super covek, vec mali vredni vozac koji ce pošteno da radi svoj posao. I isti takav mehanicar, i vulkanizer, i kondukter.“

 

Opet su se nudili raniji vozaci da pripomognu, ali su im se zahvalili i rekli da ipak mogu i sami.

Onda svi složno prionuše na posao i lako izvukoše autobus iz blata. Kada sa voljom radi, ništa nije teško.

 

I tako, malo pomalo, autobus je doveden i u bolje stanje nego sa vreme Starog vozaca. Ljudi cuše za to, pa pocevše da se vracaju u naš grad... a i neki novi da se doseljavaju iz drugih gradova.

Vozac je postao zanimanje kao i svako drugo. Jedan vozi, pa kada se umori, preuzima drugi.

Razglas je zabranjen, da bi ljudi mogli me?usobno da pricaju i da se dogovaraju.

 

A Mali Vule?

On je najzad našao posao koji može i zna da radi. Stoji ispred luna parka i grlato (kakav je inace uvek i bio) poziva ljude da vide njegovu predstavu.

I samo ponekad, sa setom pogleda kako autobus zamice niz ulicu.


© Copyright 2017 Decak. All rights reserved.

Add Your Comments:

More Children Stories Short Stories

Booksie Spring 2017 Flash Fiction Contest

Booksie Popular Content

Other Content by Decak

Mali Vule i crveni autobus

Short Story / Children Stories

Popular Tags