Ritam Sabedorije

Status: Finished

Ritam Sabedorije

Status: Finished

This content is spam! Only visible to super-moderators.
Ritam Sabedorije Ritam Sabedorije

Book by: Huddle

Genre: Fantasy

Houses:

Book by: Huddle

Details

Genre: Fantasy

Houses:

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.

Chapter Content - ver.1

Submitted: March 25, 2013

Reads: 40

A A A | A A A

Chapter Content - ver.1

Submitted: March 25, 2013

A A A

A A A

Nil

alt

U mislima su mu još uvek bili Tina, Alek i Nejt. Na Vihoru više nije jurio kao sumanut, ve? mnogo pristojnijim galopom, ali mu mladi sholari i devojka uz koju je vojevao na završetku Velikog rata nisu izbijali iz glave. „Sigurno su dobro. Moraju biti dobro dok ih ne oslobodim“, mislio je dok se bližio šumarku u kome je želeo da odmori konja pre nego poslednje deonice puta do Ždrep?evog vriska.

Nil je vrlo dobro znao u kakvu opasnu avanturu se upušta, ali ?injenica da se sprema za ulazak u grad kraljevstva koje se sprema da uništi njegovo bila je jedino rešenje u tom trenutku. „Samo da je Gotral tamo. On nam je jedina nada, prijatelju“, pomilova konja po grivi pa ga priveza za nisku granu starog drveta i reši da protegne noge. „Još kada bih na kakvu hranu naišao, ovaj dan bi i li?io na nešto“, pomisli. No, sve na šta je naišao blizu mesta na kome je sjahao bili su ?udni, milozvu?ni tonovi. Neko je svirao lautu, usred šume.

Mladi Arilion reši da ?u?ne. Brzo prešavši od grma do narednog drveta, po?e da se približava izvoru melodije, tiho. Muzika je sve više prijala, kao što je sve više bila i iznena?uju?a. Kod tre?eg drveta kod kog je došao, do?eka ga iznena?enje. Samo što je prislonio lice uz stablo, povijen, a na tridesetak stopa od sebe video kako mladi? sedi na panju i svira, na bo?noj strani vrata oseti oštricu ma?a.

„Zar opet...“, pomisli Nil, svestan da ovoga puta zasigurno ne?e ugledati nasmejano Tinino lice kada se okrene. I nije.

Pred njim je, u punoj ratnoj opremi, stajala visoka, znažna devojka. Imala je pomalo za?u?eno, lepo, ali vrlo rešeno lice. Širokih ramena, sa zelenom trakom Juga oko obe mišice, ma?em je pratila njegovo pridizanje.

„Ne znam ko si, ali nikakvo zlo ti ne želim“, re?e prestolonaslednik Obala.

„Ne znam ni ja ko si, ali nikakvo zlo mi i ne možeš u?initi dok me ma? služi“, re?e mu ona, nasmejavši se na tren.

„Samo sam u prolazu kroz šumu. Konj mi je umoran, tek koliko da predahne pa idem dalje“, izgovori Nil, a onda oseti da mu se ma? sve više pribija uz kožu dok ga je neobi?no snažna devojka odmeravala pogledom. Celog.

„Mislim da tu laž ne bi ni neko dete shvatilo ozbiljno. Ko god da si, upravo ?eš da saznaš kako špijuni završavaju na Jugu“, re?e mu on, gledaju?i ga od glave do pete, iznova.

Iskoristio je trenutak njenog spuštenog pogleda da se hitro odmakne od ma?a, sagne, uhvati je iza pete i povu?e tu nogu snažno ka sebi. Ona pade na le?a, ali dok je Nil izvla?io svoj ma? iz korica, a brz je bio baš onoliko koliko bi Kars od njega to uvek tražio dok su vežbali, i njegova protivnica ve? je bila na nogama.

„Brza si, nema šta. Ali, kažem ti opet, ne želim ti nikakvo zlo“, re?e Nil, koji se ve? polako kreteo u desnu stranu, ?ine?i sa suparnicom par koji je lagano išao po obodu samo njima znanog kruga.

„Rekla sam ti, stran?e, dok me ma? služi, nikakvo zlo mi i ne možeš naneti. Uveri se i sam“, izgovori ona, pa zamahnu toliko snažno sa obe ruke da je Nila samo snaga njegove desnice sa?uvala od pogibije, jer bi obi?nog borca tako silovit udar se?iva gotovo prepolovio.

U slede?em trenu, samo što su se ma?evi susreli prvi put, muzika prestade, a Nil za?u glas koji mora da je pripadao svira?u.

„Martina! Šta se dešava, gde si?!“

„Ne brini, Trife, tu sam. Samo nekom strancu stavljam do znanja kako treba da se ponaša sa ?erkom gospodara Ždrep?evog vriska“, odgovori ona, a onda naizgled zamahnu opet, pa zaustavi ma?, te se obrnu oko sebe i na kraju te rotacije pro?e oštricom tamo gde je bio Nilov vrat. Bio.

Za nekog ko je sa Karsom vežbao toliko godina, udarac iz okreta bio je hiljadu puta vi?ena rutina. ?im je spazio pokret ruke koji je zaustavio ma?, te Martino okretanje glave u stranu, shvatio je šta sledi. Uveliko je bio u ?u?nju kada je ma? proleteo iznad njegove glave, koju on odmah probaci pokraj njenog struka, a obgrlivši rukama devojku obori je na tlo. Ma? joj je ispao, a njegov se brzo našao pod njenom bradom.

„Niko me nikada nije pobedio... Bar ne tako brzo. Reci mi ko si, stran?e, da bar znam ime poslednjeg ?oveka kog sam videla pre nego što odem Bogu?“, upita ga ona.

„Zovem se... Ari. I, ne želim ti nikakvo zlo. Ako to budem morao još neki put da ponovim, tebi stvarno onda ne vredi pri?ati“, re?e on, nasmeja se i pruži joj levu ruku.

Gledala ga je odozdo, više zbunjena nego uplašena. Zapravo, straha u toj snažnoj devojci nije bilo uopšte, ili ga je vešto skrivala. Pružila mu je ruku, a onda tako brzo uvrnula, da Nil nije ni stigao da odreaguje. Njena noga ga klepi podno šake kojom je držao ma?, te on odlete u stranu, daleko od njenog. Ve? slede?eg trena, sa obe noge ga je udarila u stomak, sko?ila iz leže?eg položaja na svoja stopala i bacila se po svoj ma?. Dok ga je uzimala, on se, drže?i podno rebara, seti jednog od ?etiri pravila koje ga je Kars stalno terao da ponovi. „Brzina je važnija od oružja“. „Da, Karse... samo, lakše je sa oružjem“, pomisli dok se bacao u stranu, napravivši kolut unpared te uze svoj ma?. Ples je opet mogao da po?ne po krugu koji su samo oni videli.

„Martina! Jesi li dobro? Reci mi šta se dešava“, ?u Nil kako je svira? doziva, ali spazi pokraj njenog oružja da Trif nekako gleda iznad njih, a ne pravo u dva borca koja su se spremala da nastave svoju bitku.

„Ne znam ko si, Ari, ali prizna?u ti, previše si lep da bih te ubila odmah. Pusti?u te još malo, da se nagledam tog lica. Ne nadaj se da ?e dugo potrajati“, re?e Martina, pa viknu „Sve je pod kontrolom“ i zamahnu velikim ma?em. Udarac nije bio snažan kao prvi, niti je Arilion morao da izvede nešto posebno da bi ga izbegao, ali njegova ?etiri naredna pokušaja da nešto uradi svojim oružjem bila su neuspešna. Svaki put bi naleteo na brzu odbranu, koja je odmah prelazila u napad.

„Vešta si. Šteta što ?eš ponovo biti na le?ima. Ne nadaj se da ?eš dugo na to morati da ?ekaš“, izgovori Nil, a onda pre?e u potpunu ofanzivu. Pokušavao je da izbije ma? iz ruku devojke, koja je ipak bila snažnija nego što je to mogao da pretpostavi, ?ak i posle onog uvodnog, razornog udara koji je jedva zaustavio. Nije imao nameru da je povredi, ali ni da je pusti da se razmahne, jer je delovala sve opasnije kako je vreme odmicalo. A onda je izveo nešto ?ime je i Karsa svojevremeno uspeo da razoruža. Istina, samo jednom, jer je prilikom slede?eg pokušaja dobio jedan od najbolnijih udaraca bal?akom u svom životu.

Taman kada je posle ?etvrtog pokušaja olabavio zglob i pustio da mu ma? ne stoji više uspravno kao do tada, shvatio je da je mamac uspeo. Delovao je iscrpljeno, malo više nego što je to uistinu bio slu?aj, što ona iskoristi da zamahne snažno, sa obe ruke, ne bi li mu pokretom se?iva odozgo ma? oborila na travu. No, baš tada, Nil svojim slobodnim dlanom odozdo uhvati oštricu svog ma?a, kleknu, te kada je zaustavio udarac, brzo se okrenu u ?u?nju i petom udari po njenoj, na koju je prenela celu težinu. Martina polete, te pade u stranu, a on se odmah baci na nju. Odmah ju je okrenuo licem ka zemlji, a ma?, drže?i ga opet sa dve ruke, podvukao pod njen vrat.

„Mislim da je vreme da završimo sa ovim, devojko“, re?e razoružanoj suparnici, na kojoj je bio celom svojom težinom.

„Kada sam rekla da si lep, nisam te pozvala u sebe“, izgovori ona, pa po?e da se batrga, ali bezuspešno. Kolena su mu bila izvan njenih, ali stopalal je ve? podvukao sa unutrašnjih strana njenih listova. Držao ju je potpuno bespomo?nu.

„Slušaj... Martina. Evo mog predloga. Pustim te da ustaneš, a ti ne pokušaš da me ubiješ, ve? me saslušaš“, re?e joj on.

Trenutak tišine kao da je potrajao. I kao da je osetio kako se telo pod njim polako izvija. Gotovo neprimetno, ali na onaj ženski, ne ratni?ki na?in. Tek nakon što je taj pokret zadnjicom sporo, vrlo sporo privela kraju, onda je progovorila.

„Pristajem“.

Izvukavši oštricu polako ispod vrata, dok joj je drugim dlanom držao kratku crnu kosu, Arilion se hitro baci u stranu i uze njen veliki me?. Bitka je i zvani?no bila gotova.

Kada se pridigla, stresla dlanovima liš?e sa sebe, upita ga pogledom šta želi od nje.

„Krenuo sam u grad tvog gospodara oca. Nikakvo zlo ne želim ni tebi, ni njemu, ni svira?u...“

„To mi je brat“.

„Brat? Zašto ti nije pomogao?“

„Zato što je slep. A sad mi... Ari, reci šta želiš od mene, pa da završimo sa ovime“.

„Želim samo da što pre stignem do Ždrep?evog vriska. To je sve“.

„Šta ?eš u gradu mog oca? Nisi sa Juga, rat po?inje, svi su na nogama. Kako da znam da nisi špijun?“

„Mora?eš da mi veruješ na re?. I na ova dva ma?a u mojim dlanovima. Imam neka posla u gradu dok rat ne po?ne, a ne bih da ?ekam da se on završi pa da tek onda to obavim“, re?e Nil i, potpuno iznenadno, baci joj njen ma?.

„Mogao bih sa tobom ovako do sutra. Štaviše, prijalo bi mi, jer mislim da nikada nisam sreo neku... takvu ženu. Ali, stvarno žurim“, re?e joj.

„Devojku, ne ženu“, odbrusi ona glasom u kome se videlo da joj je krivo što je naišla na boljeg od sebe. Ali, vrlo brzo njen pogled se od oborenog uspravi ka njemu. I ponovo ga osmotri celog. A onda mu re?e:

„Dobro. Recimo da nikome ne?u re?i da si mi pravio probleme. Ali, samo ako...“

„Ja ti pravio probleme? Vi, devojke, stvarno umete da pogrešno tuma?ite stvari. Pa, ko je ovde koga...“

„Martina! Jesi li dobro, reci mi bilo šta!“, stizao je Trif, sasvim polako, ispituju?i dugim štapom teren ispred sebe, dok je pod miškom nosio lautu sa šest žica.

„Sve je u redu, brate. Imam novog... poznanika. Ari se zove“.

„Ari?“, re?e Trif, prišavši potpuno, a onda, posle Nilovog „Da“ napravi još nekoliko koraka i dotaknu lice zbunjenog mladi?a. Opipa mu bradu, obraze, kosu... a onda ponosno pruži ruku.

„Trif Virol, sin lorda Norberta, gospodara Ždrep?evog vriska“.

„Ari... Ari Nilon“, odgovori mu prestolonaslednik Obala, kome nije padalo na pamet da se na Jugu predstavlja pravim imenom i prezimenom. Bar dok ne stigne do kralja.

„Trife, Ari želi do grada. Verujem da ne?eš imati ništa protiv da nam pravi društvo do tamo“, re?e nekako naprasno srd?ana Martina, koja vrati ma? u korice.

„Ne?u, samo... ?uo sam borbu. To ste se vas dvoje, ili...?“

„Nisam znala ko je. Ispostavilo se da je... jedan od naših. Opreza nikada dosta u ova ratna vremena“, re?e Martina.

„Predratna“, dobaci Nil, pa vrati i on svoj ma? za pojas, te prihvati Trifa pod ruku.

„Idem po konja samo. Jesu li i vaši u blizini?“, upita Nil, a kada je dobio potvrdan odgovor od devojke koja mu je pre neki minut umalo glavu odsekla, ode po Vihora i pridruži im se. Bez mnogo re?i, pomogli su oboje da se Trif uspenje na svog ?etvoronošca, a Arilion tada primeti nešto duži pogled na sebi. Iznenadila ga je ta njena znatiželja, ali je on nju još više: namignuo joj je iznenada i otišao ka Vihoru, ostavivši je zate?enu, sa donjom usnom i dalje odmaknutom od gornje.

Pun sat jahanja do prvih vojnika Juga na koje su naišli protekli su u razgovoru o Severu. Nil se predstavio upravo kao Severnjak kada ga je Trif pitao odakle je i šta traži toliko južno, a onda je sa njim po?eo pri?u o svemu i sva?emu, gledaju?i konstantno kako Martina konstantno ne skida pogled sa njega.

„I tako. Moj brat Lork ?e naslediti oca, iako sam ja prvi došao na svet“, re?e Trif završavaju?i pri?u o ljubavi prema muzici, sebi i porodici.

„Pet minuta si stariji od njega, deset od mene. Nije to neka razlika, Trife“, nasmeja se Martina.

„I nije. Ne bunim se ja. Gradom kao što je naš i treba da upravlja neko ko može sam na konja, a ne...“, i tu zastade, ne žele?i da izgovori „slepac od ro?enja“, iako je ostalim sagovornicima bilo jasno šta je pre?utao.

Prvi vojnici koje su sreli bili su prili?no mladi, primeti Nil. I svi do jednog oboriše glave, visoko podignutih kratkih ma?eva, kakvi se obi?no i daju leglima, kako na Jugu zovu grupe momaka koji su na vojnoj obuci.

„Moje leglo. Baš moje, od hiljadu de?aka. A od njih toliko ne znam da li bih stotinu mogla da nazovem pravim borcima, iako ve? koliko za dan i oni kre?u na istok“, re?e Martina.

„Kada se mora...“, kratko dobaci Nil, uz olakšanje što ima najbolju mogu?u pratnju do Ždrep?evog vriska.

„Ari, a taj stolar kojeg tražiš u gradu... Taj... Gotral, mora da je neki dobar ?im si toliki put prevalio zbog njega? Ako nije, imamo mi u zamku dva sjajna, pa ako ti zatreba“, re?e Trif, ali ga Arilion prekide.

„Imamo i mi na Severu dobre. Veruj mi. Ovome je moj otac ostao dužan kesu zlatnika dok su radili nešto u Visokom kraljevstvu, nekakve kaveze za one ogromne ptice. Otac mi više nije živ, na samrti mi je rekao da vratim dva duga koja nije stigao da vrati on sam“, re?e Nil.

„Pa, baš si odabrao ove ratne dane da to uradiš?“, upita ga Trif sa svog konja.

„Krenuo sam ja pre više od dvadeset dana, kada od rata nije bilo ni traga ni glasa. Molim se nebesima da ga ni ne bude“, re?e Nil ovu poslednju re?enicu najiskrenije što je mogao, iako se obi?no molio bogovima koji žive u moru, kao što to i rade stranovnici Obala.

„Rata ?e biti“, prese?e njihov razgovor Martina. „I treba da ga bude. Ako neko ubije kraljevog sina, treba da zna kolika je cena za to“.

„Slažem se, slažem... Vi na Jugu nikada niste ni razmišljali druga?ije“.

„To nešto na naš ra?un, Severnja?e?“, upita ga ona podižu?i obrve, vrlo sumnji?avog pogleda.

„Ništa ružno. Samo kažem, kod vas se odmah zna koja je cena za zlo koje vam se nanese“.

„Tako je“, re?e malo dr?nije Trif, baš kada ih je straža na gradskim kapijama do?ekala pozdravima, te ih propusti na kamenom poplo?ane ulice.

„Znaš li kuda ?eš, Ari?“, upita ga Martina.

„Mislim da treba da na?em onaj vaš gradski trg sa izvorom, pa odatle levo. Hvala što ste me dopratili, odavde ?u ve? mo?i sam“, odgovori.

„Ako ti nešto zatreba, dok si u gradu, slobodno me potraži u dvorcu. Lepo je razgovarati sa tobom“, re?e Trif iskreno.

„Ho?u, Trife. Ako zatreba, ho?u. Ostajte mi dobro, oboje“, re?e Nil, a onda se zagleda u Martinu, klimnu joj glavom i otvorenog dlana joj se nakloni u sedlu, a potom potera Vihora brže, i ode kasom najve?om gradskom ulicom.

Iako velelepan, Ždrep?ev vrisak je i dalje bio – grad sa najve?om ergelom u svih pet kraljevstava. A ona, iako izvan gradskih zidina, sa severne strane zbog ?ega je Nil nije ni najbolje video jer su stigli sa isto?ne, mirise je širila svuda.

„Ne bih nikada mogao da živim u ovolikom smradu... Izvini, Vihore“, re?e u sebi Arilion pa potraži trg, a onda posle nekoliko minuta lutanja stiže do stolara kog je tražio.

Ispred vrata nije bilo nikog. U radionici samo stari majstor i dva mlada pomo?nika. Kada je ugledao gosta, sedi, dugokosi stolar im re?e „Dosta je bilo za danas“, pokaza im da su slobodni da iza?u, a onda sa?eka malo, pa potr?a ka vratima, koliko su ga noge nosile

„Gotrale!“, viknu Nil, radosno šire?i ruke.

„Bože, da li je mogu?e? Mali Aril... Otkud ti ovde? U?i, ne stoj, i zatvaraj taj vrata“, odgovori stari majstor.

Nilu je svaki trenutak bio dragocen. U svega nekoliko minuta pojasni i otkud tu, i gde mora da krene i kakva mu pomo? treba.

„Nema ovde više nikog sa Obala, Nile. Nekoliko trgovaca konja otišli su na prvi pomen mogu?eg rata. Odveli su sa sobom i sve svoje ljude, ima skoro nedelju dana“, re?e mu Gotral.

„Bogovi neka mi se smiluju... Nema nikog? Ni Klarisa? Ni onog debelog Murola, koji je sa dvadesetoricom uvek putovao?“, upita Nil, ali je sve što je dobio od odgovora i na naredna pominjanja imena bilo odmahivanje glavom i sleganje ramenima.

„Ne znam šta da ti kažem, Nile. Svi su otišli. Samo su ove moje stare kosti ostale, a nije mi do nove selidbe. Ovde sam proveo više od deceniju, u miru i radu, bogove ?u uskoro videti. Bolje u svojoj radionici, nego na putu na?i?kanom vojskama. Sve što mogu da ti ponudim je dobra ve?era, krevet i iskren savet – ne pokušavaj da ih tražiš. Previše si malobrojan“, re?e mu Gotral, pa se nasmeja nakon poslednje re?i, baš kao i Nil.

„Moram da ih na?em. Ne mogu da ih pustim da tek tako ko zna gde završe. Ve?eru ?u prihvatiti, ali idem odmah dalje“

„Kapije se uskoro zatvaraju, sa no?nom gradskom stražom ne?eš mo?i tako lako da se razjasniš kao što si sa kada si ujahao sa gospodarevom decom. Preno?i, znaš kako kažu sholari, ’dan je za Dobro’, izgovori stari majstor, a Nil dovrši

„... a no? za Dobro nije“.

Prihvativši Gotralov predlog posle kra?eg razmišljanja, Nil je pomogao u spremanju ve?ere, a onda se, uz prili?no dobro vino, kakvo na Jugu jedino i uspeva, raspri?a sa starim o?evim prijateljem. Vreme za po?inak je brzo došlo, a on tada isprati majstora do vrata. Kada je Goral otišao u ku?u koja je bila odmah pokraj radionice, princ se popeo uz stepenice, smestivši se u jedinu sobu na kraju kratkog hodnika.

Pono? još nije bila prošla, a mladom Arilionu san nikako nije dolazio u posetu. Razmišljao je i o Tini, i o Aleku i o malom Nejtu. I o Vei, koja ga je potpuno zbunila svojom pojavom. I o Martini, na neki ?udan na?in. Odjednom, kvaka gotovo neprimeno zaškripa, a on se odmah lati ma?a kog je držao pokraj sebe. U hodniku, za razliku od sobe u kojoj je bio, ostala je da gori tanana duga?ka sve?a, te posle otvarnja vrata on jasno spazi žensku figuru. Taman kada je hteo da ustane, za?u sada ve? poznat glas.

„Ari, Ari... Mnogo toga ?eš morati da mi pojasniš“, izgovori ona, a onda se, sa ma?em koji joj je još uvek bio u koricama, baci pravo na njega. O?ekivao je borbu, ali ga je ovoga puta ona iznenadila. Poljupcem.

Igru je prihvatio odmah. Martina nije neko sa kojim se lako može raspravljati, shvatio je. „A nekada i nema smisla“, pomisli ?im je ruku zavukla do njegovih prepona.

„Mogla bih da te ubijem zbog laži“, re?e mu pre nego što mu je zubima povukla donju usnu, a onda ga skoro divlje poljubila.

„Mh... Laži?“, upita, dok je skliznuo rukama niz njena le?a, pravo do onog dela kojim se promeškoljila po njegovom me?unožju kada je na travi ležao preko nje.

„Nikakav ti Severnjak nisi. Severnjak bez komadi?a krzna na sebi ne postoji“, odgovori mu, a onda podiže svoju suknju jednom, a spusti njegove pantalone drugom rukom, te se nabode. Do kraja.

Pitao bi je Nil još štošta o tome kako ga je raskrinkala, ali imao je druge planove. Bar u taj mah. Najpre ju je pustio da pomisli da vodi celu pri?u. Onda joj je dlanovima pocepao tananu bluzu i glavu zagrnjurio kroz krupne grudi pre nego što se usnama popeo uz njen vrat. ?im joj je dlanom prošao po koži le?a, okrenu je na stranu, pa se smesti potom iznad nje. Volela je divlje, to joj je i dao. Sve do onog trenutka kada je po?ela da se gr?i, sa njegovim dlanom preko usana, nije ni pomišljao da stane. A zastao je kada se cela izvijala pod njim. Oko njega, duboko zarivenog.

„A ti?“, upita ga njen razuzdani pogled kada je poželela obostrani svršetak te vrele južne no?i.

„Pssst“, odgovori joj prstom kojim je poklopio njene usne. „Dobi?eš i više od onoga što sada želiš, ali samo pod jednim uslovom“.

„Tvoja sam“, odgovori mu tiho, pretvorivši se iz ratnice u ?ednu devojku, koja je zaista mislila to što je rekla.

„Prijatelje su mi oteli razbojnici. Iz Obala sam, ne mogu više da ti kažem, ali špijun nisam. Moram u ranu zoru da krenem po njih, nisu daleko mogli da odmaknu u svom obilasku tvog grada. Pusti?eš me, bez da zoveš stražare?“, upita je.

Na trenutak je razmišljala. Odgovor je dala stežu?i ga butinama, a privla?e?i ga sa oba dlana. Pravo u sebe. Ponovo. Ionako je bio više nego spreman za to.

„Ne ideš ti nikuda. Ove no?i“, re?e mu, i nastavi gde je stala, baš kao i on.

Jutro su do?ekali vreli, poput lude no?i kroz koju su prošli. Tek dva ili tri sata sna nije bilo dovoljno da se strasti primire. Naro?ito njene. Usnama ga je probudila, ali poljupce nije osetio na svojim. U njenim ustima se pridigao, a kada se pridigao ceo, ona je ve? uveliko bila zadovoljna porcijom koju je vredno zaslužila.

„Tebi ne vredi govoriti, vidim ja“, re?e joj nasmejan.

„Ti si stvarno mislio ono što si no?as pitao... za prijatelje?“, re?e brišu?i usne.

„Da“, re?e on odse?no, obla?e?i se dok je ona i dalje ležala.

„Uh. Razbojnici, kažeš... Koliko njih? Koliko je tvojih prijatelja?“

„Troje, od toga dva mlada sholara. Njih je bilo bar dvadesetak“.

„Na vojsku ne ra?unaj. Otac bi me možda pustio da ludujem još malo u ove ratne dane, ali majka svakako ne bi“.

„Majka? Šta je sa njom?“

„Norbert je ozbiljan ?ovek, koji ne mari mnogo za mene, zna kakva sam. Ali, mari za svog kralja. I, ne bi se igrao igre ’pomažem nekome iz Obala’ dok vojsku diže u rat. A Zolda... Zolda je iz Pagrora. To ti je valjda dovoljno? I dalje je odana svom zavi?aju, mada... to pet godina ve? mora da se skriva, iako i vrapci na grani znaju. Ako sazna bilo ko od njih da pomažem nekome iz Obala, tebi ?e leteti glava, a meni... ko zna šta bi bilo meni“, re?e Martina, traže?i svoju ode?u.

„Bar mi pomozi da iza?em iz grada bez problema?“, upita je Arilion.

„Pa da te onda nikada više ne vidim?“, re?e mu uz osmeh dok je vezivala kaiš, ali se vrlo brzo uozbilji. Nil nije znao šta da joj kaže. Zato joj je rekao istinu.

„Ako oboje do?ekamo živi kraj rata, vide?eš me opet. Imaš re? Ari... Arijevu“.

Njoj, na neki ?udan na?in, to bi dovoljno. Ali, nije se zaustavila samo na pra?enju do ispred gradskih zidina, ve? mu na izlasku re?e:

„Tvoja sam pratnja do zalaska sunca. Onda si moja, do zore. Tek onda rastanak“.

Nil je pristao na igru devojke koja mu je na neobi?an na?in postala draga. Draža od mnogih sa kojima je provodio no?, a potom ih nikada više nije vi?ao. No, no? koja se bližila, bila je vrlo posebna. Za oboje.

Posle kratkog jutarnjeg rastanka da bi Martina izgovorila opravdanje kod roditelja zašto je ne?e biti „neko vreme tokom dana“, krenuli su u potragu. Odmakli su više od dvadeset liga po šumi koja je južno od zidina okruživala grad, a Nil je odjednom zastao. I obradovao se, baš kada se sumrak nazirao nad istokom.

„Živa je!“, uze u ruku komad srebrnkaste tkanine, pa pogleda dalje ka istoku, sa kog se mrak ve? bližio.

„Živa? Ko?“, upita ga Martina, potpuno zbunjena.

„Tina... Moja poznanica“, odgovori joj, bez razmišljanja, gledaju?i ka proplanku koji je bio pred njima.

„Poznanica? Kao ja...?“, bilo je slede?e pitanje ?erke gospodara Ždrep?evog vriska, ozbiljnije nego mnoga pre toga.

Nil se okrenu i shvati u kakvoj je situaciji.

„Ne razumeš, Martina... Nju znam godinama, nikada je nisam ni dotakao. Poznanica, kažem ti“.

Hteo je da joj pojasni još nešto, mada mu ni ovo prvo nije verovala, ali onda mu ona pokaza rukom nešto preko njegovih ramena.

„Odsjaj. Gore, na proplanku“, re?e mu, pa ga povu?e u stranu dok su konje za sobom vodili ka malo guš?em delu šume. Bila je u pravu. Na vrhu majušnog brdašca pred njima bilo je nekoliko senki. Onda se ukazaše još neke. I još neke. Bar ?etrdesetak njih. Bili su prili?no daleko, ali su se obrisi ljudskih kontura vrlo jasno nazirali.

„To su oni!“, htede da povi?e Nil, ali ga Martina ponovo prekide.

„Ima ih više od tri desetine. Jesi li siguran da želiš ovo?“

„Prati?u ih. Ti nemoj dalje“.

„Pa da propustim novi ples ma?evima? Ha!“, re?e ona gotovo muškim stilom, ne žele?i da ga pušta samog. Ni tada, ni bilo kada više.

Odlu?ili su da konje privežu, a da se tiho prikradu grupi koja im je na trenutak izmakla sa vidika, ali ne toliko da se uznemire što su je izgubili. Kada su im prišli dovoljno blizu, Arilionu bi jasno da je našao baš one koje je tražio.

„Ima ih i više od tri desetine“, re?e joj, uzdahnuvši.

„Nije ni nas malo“, odgovori mu ona, pa stavi ruke na usne i ispusti zvuk nalik onom kojim se sove oglašavaju. Za tili ?as do njih tihim koracima stiže ?eta od dvadesetak golobradih mladi?a, sa kratkim ma?evima.

„Moje leglo. Najbolji me?u njima. Ve? bi u neko gnezdo mogli da se svrstaju. Ovo ?e im poslužiti kao završna vežba“.

Nil je još jednom ostao bez re?i, a Martina mu se nasmeja, zadovoljna što je njen plan uspeo.

Novi plan je bio jednostavan. Najstariji u grupi napada?a, njih dvoje, krenu?e frontalno. Kada se neprijatelj uznemiri, sa le?a ?e osetiti udar polovine ?ete. Sa obe strane, tek kada bitka otpo?ne, udari?e po petorica najsnažnijih iz Martininog legla.

Tako i bi. Samo, kada su istr?ali pred malu logorsku vatru, prvo što su ?uli posle sopstvenih uzvika nije bio ljudski glas. Bila je to rika starog oceluta.

„Bože! Pa ova zver i dalje postoji?!“, re?e Martina, te podiže ma? sa obe ruke i krenu ka ogromnoj divljoj ma?ki koja je lancem bila privezana za drvo. No, baš kada je bila na svega desetak koraka od nje, na nju sko?i ?ovek bez jedne šake, a u drugoj je držao ?udnu helebardu, koja je na obe strane imala po se?ivo nalik najfinijim sekirama.

„Sad ?e Set da nahrani svoju macu. Pri?i, lepotice“, kezio joj se dok je patrljkom ispod lakta pridržavao metalu ogrlicu razjarenog oceluta.

Nil je za to vreme ve? iskoristio dva mala noža koje su mu mladi, budu?i vojnici Juga dali pre napada. Protr?avši pored dvojice u glave pogo?enih odmetnika, dok je sa isukanim ma?em do?ekivao prvog uspravnog neprijatelja, nedaleko iza njega vide Tinu, kako svezana pokušava se oslobodi. Bezuspešno, jer panika nije vladala me?u dvadeset puta brojnijom silom od Nila i Martine. Me?utim, kada ih je sa le?a zasko?ila desetina iz legla, a u tom prvom naletu kratki ma?evi odmah posekoše šestoricu, panika se uvu?e u logor.

Venrik, sa svojim sjajnim ma?em, pose?e jednog mladi?a kao od šale, drugog rukom odgurnu pravo ka snažnom Tinu koji mu svoja dva bodeža odmah zabode u o?i, nasla?uju?i se, sadisti?ki, tim prizorom.

Taj vrisak je bio samo uvod u glavni deo bitke. Kada su se uklju?ili i svi preostali Martinini vojnici iz legla, borba se rasplamsala, prsa u prsa, pa je Arilion mogao da odahne što ni jedna jedina strela nije stigla da bude ispaljena, a bilo ih je u logoru odmetnika na pretek. Martina je ?as bežala od ?eljusti oceluta, ?as sa strane pokušavala da na?e put pokraj dvostrane helebarde do jaha?a. Tina je, uveliko oslobo?ena, sekla kanape kojima su Alek i Nejt bili vezani, a Nil je morao da se bori sa dvojicom. Prebrz za njih, jednim potezom je rešio prvi duel, odbivši u stranu sablju koja mu je krenula u susret, a potom produživši pokret rukom pravo ka vratu. Sagnuvši se, pusti da ma? koji je hteo njega da probode pro?e kroz ve? mrtvog odmetnika, a onda i drugog ubode.

Na tren je pomislio da bitka ide u sjajnom smeru, a onda osmotri. Od dvadesetak mladih vojnika juga, samo su ?etvorica još bila na nogama. Tina se borila sa dvojicom, ali imala je dva ma?a u rukama, pa se na neki ?udan na?in uopšte nije brinuo za nju, dok je Alek sa Nejtom uzimao uzda konja i tražio put iz gužve.

„Pametni momci“, pomisli prestolonaslednik Obala, a onda vazduh zapara jeziv vrisak. Okrenuo se, a Ocelutova ?eljust sklapala se oko Martinine noge. Vrh helebarde, na ?ije su obe strane iznad se?iva bili oštri šiljci, probode ?erku gospodara Ždrep?evog vriska ispod oklopa, u visini donjih rebara, dok se divlja ma?ka bavila lomljenjem butne kosti svojim jezivim zubima.

Nil se zalete, odgurnu jednog razbojnika, drugog u prolazu udari ma?em po zadnjoj strani vrata baš kada se spremao da zada kobni udarac jednom mladom vojniku Juga, a onda se iznenadi. Iz mraka, odnekud, dolete jedna bela strela, poput munje. Pa druga. Obe pogodiše Seta, koji ispusti dvostranu helebardu. Naredne ?etiri pogodiše oceluta u glavu, a Nil pri?e zveri i zabi joj sa dve ruke ma? u vrat.

„Bele strele! Bele strele!“, povuka neko od onih koji su se na prevrat spremali, pa nasta pani?no povla?enje ka brojnim konjima koji više nisu imali svoje jaha?e. U trenu kao da sve presta. Osim jauka ranjenih, i zadihanosti preživelih. Nil pogleda na brzinu: Tina je grlila Nejta, Alek im je prilazio sa dva konja, a dva preostala mlada vojnika Juga pritr?avala su mestu na kome je bio Arilion.

„Ari...“, re?e Martina, leže?i krvava u travi.

„Martina... Polako. Tu su dva sholara. Ne govori. Bi?eš dobro“, izgovori Nil, pa dreknu „Nejt! Alek! Brzo!“. A onda oseti kako ga njen dlan povla?i za nogavicu.

„Gotovo je, Ari... Ne trudi se. Reci mi samo... Jel’ ona preživela?“

„Ona?“, upita smušeno Nil.

„Devojka žute kose. Ta... tvoja“

„Nije ona moja, Martina“, re?e joj, prelaze?i dlanom po njenom obrazu.

„Ne? Ah... Onda... Onda mogu pred Boga radosna“.

„Ne ideš ti nigde, Martina. Martina! Martinaaa!“, po?e da vi?e Nil. Beskorisno.

„Nije više živa, gospodaru“, re?e mali Nejt.

Dva mlada vojnika kleknuše, zabiše ma?eve u zemlju, osloniše oba dlana na bal?ake, a na njih svoje glave. Molitva je obavljena u tišini. I ponekoj suzi. Jednoj, vidljivoj, u Nilovom oku.

„Nile, znali smo da ?eš nas na?i“, re?e mu Tina, zagrlivši ga preko ramena. „Samo, gde su vam ostali?“

„Koji ostali?“, upita jedan od mladih vojnika Juga.

„Ko je poslao one strele?“, upita Alek.

„Mi nemamo strele“, re?e drugi ?lan Martininog legla.

„Bele strele“, izgovori Nejt, a svi ga pogledaše.

„Bele strele, da“, ponovi, a onda dodade: „Poslednji put su vi?ene pre... tri i po veka. Kada se kralj...“, izgovori mladi sholar, a drug iz Sabedorije ga prekide.

„Nije važno koji kralj, Nejt. Bele strele su opet tu“.

„Kakve bele strele, ho?e li neko da mi objasni?“, upita Tina.

„?uvari Dobra. Niko im ne zna lica“, odgovori Nejt, pomalo nasmejan, iako još uvek potpuno šokiran onim što je preživeo. „Tajanstveni. Bili i ostali. Ali... Nekako mi je drago što su opet tu. Tu negde“, dodade. I, kao da je govorio u ime svih koji su bitku preživeli.


© Copyright 2016 Huddle. All rights reserved.

Add Your Comments:

Huddle is a member of:

Share This: