Ritam Sabedorije

Book by: Huddle

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.

Chapter12 (v.1) - Tanai

Chapter Content - ver.1

Submitted: April 01, 2013

Reads: 46

A A A | A A A

Chapter Content - ver.1

Submitted: April 01, 2013

A A A

A A A


Tanai

Podne je došlo brže nego što je mislila da ?e biti slu?aj. A opet, od graje za raspravu orne de?urlije i nije moglo biti druga?ije.

„Šon je u pravu, otišli su, bez da su se ikome javili. Toliko o tome koliko su im iskrene namere sa nama bile“, re?e jedan visoki de?ki?, rešen da se ne povinuje zahtevima nekolicine da se krene put zapada, u Iglu, gde su se Vili Turlok i njemu dodeljeni sholar Bobi uputili krišom, pod okriljem no?i.

„A mi ?emo ovde da ostanemo ve?no? Žive?emo u šumi, zauvek?“, upita Tim, kome je Vili prirastao srcu, ne samo zbog ?injenice što je poput slavnog junaka bio sa Juga, niti samo zbog toga što ga je Turlok dugo i pažljivo slušao o tome kako je timario konje u Ždrep?evom vrisku.

„Ako smo živeli ve? nekoliko godina i ništa nam nije falilo, što bismo to menjali zbog dvojice lažova?“, re?e neko iz gomile, a graja se ponovo za?u u srcu Šume tišine.

Gledala ih je, nesre?na zbog podele. Gledala, svesna da im je cilj isti: da žive u miru, bezbrižno i posve bezbedno. Bili su mali da bi shvatili da im podele ne?e ništa dobro doneti. Ni tada, ni u životu. Kona?no je rešila da progovori. Ušla je u centar kruga koji se stvorio i okretala se sporo, gledaju?i ih sve u o?i, dok se mališani, jedan po jedan, nisu utišali, svi do poslednjeg.

„Više od dve tre?ine vas je da se ostane. Glas ve?ine treba slušati. Takva su pravila u vaših pet kraljevstava oduvek bila, neka takva i ostanu. Samo, ja sam sa Istoka. Tamo, pored nekih surovih, važe pravila i mudrosti i pravila hrabrosti. Srce mi kaže da treba da krenem za njima. Razum mi kaže da deca treba da ostanu. Ako neko od starijih želi sa mnom, neka u?e u krug. Ako neko ne želi, neka zna da ?u se radovati što poštuje zakone svojih predaka“, re?e Tanai i za?uta.

Prva joj je prišla Amarili.

„Dušo moja... mala si da bi išla bilo gde sama“, re?e joj devojka u beloj haljini, te trepnu svojim ?udesnim o?ima, a onda je poljubi u teme.

„Ne?u biti sama. Ima?u tebe. A i, ako se tebi neko desi, treba?u ti ja“, re?e Amarili.

„Sre?ice, kaže se ’ako se tebi nešto desi’“, nasmeja se Tanai.

„Neko ili nešto. U životu se dešava i jedno i drugo“, re?e tiho Amarili, pa je zagrli oko struka.

Tanai je posmatrala ostale. Iako je bilo hrabrih de?aka u toj družini, pomisao da ?e da idu sa dve devojke, od kojih je jedna imala svega deset, a druga ?e tek kroz koji dan biti za sedam leta starija, nije bila ohrabruju?a. ?ak i za pojedine de?ake koji su isprva bili za odlazak.

Ipak, pri?e im još neko. Najpre Tim, govore?i glasno:

„Odrastao sam uz pri?e o Turloku. Ne bi nas napustio da nije imao jak razlog. Ho?u da mi u lice kaže koji je to razlog, i ne?u stati dok ga ne na?em, makar ga pratio do Novog sveta“.

Tom petnaestogodišnjaku u krugu se brzo pridruži njegov omiljeni vršnjak, verni drug sa Severa, Keni iz Tihe Kule.

„Ne ideš ti više nigde bez mene, druže“, re?e Timu, zagrli ga i sa?ini ?etvorku u centru kruga. Niko više nije napravio korak ka njima, sve dok vo?a šumske družine mališana koji ostaše bez ikoga u Velikom ratu, ne pri?e i sam.

„Ovo što radite nije normalno. Vas ?etvoro, sami, idete do Igle? Bez mene, vala, ne?ete“, iznenadi sve Šon, a graja koja se podiže bi glasnija od svih prethodnih.

Tanai ih je gledala redom. De?aci sa severa su pljuvali ka sredini kruga, proklinju?i dan kada su uopšte izabrali da ih neko poput Šona, iz R?e, predvodi. Južnjaci, koji su uglavnom bili mla?i, nisu se usu?ivali da krenu Timovim stopama, a devoj?ice i de?aci iz Visokog kraljevstva bili su neodlu?ni. Jedna od njih je poželela da zakora?i, uz re?i da „mora biti da ?e sve biti u redu, pa kroz rodni kraj ?e se kora?ati na putu do Obala“, ali su je ostali brzo povukli nazad, nezadovoljni bilo kakvom pomisli da napuštaju bezbednost Šume tišine.

„Petoro dakle?“, upita Tanai, pre nego što na ramena jednog debeljka svoje ruke osloni jedan od najnestašnijih klinaca iz šume, a onda ga presko?i.

„Ne?ete vi nigde bez mene“, re?e majušni Kolbi, koji broj nekadašnjih žitelja R?e uve?a na dva, ?im je usko?io u centar kruga.

Ali, posle tog de?a?i?a od 14 leta, više niko nije prišao. Šestorka je ostala na istoj brojnosti iako je pogledom pozivala svoje najvernije prijatelje. Strah ih je okovao. Od neizvesnosti koje takav put donosi. A i zbog neverice da je uspeh mogu?, kada su ih ve? glavni junaci puta u Novi svet ostavili bez re?i tokom no?i.

Tanai pomazi po kosi jedino devoj?e koje je stajalo uz nju, a onda upita:

„Šone, krenula bih odmah. Da nam ne odmaknu daleko“, izgovori, svesna itekako da je pra?enje dvojice konjanika gotovo nemogu?e za šestoro tako mladih pešaka.

Pakovanje i opraštanje je trajalo nepunih pola sata. Zavežaljaje su prebacili preko ramena, svi osim Amarili koja je svoj nosila oko ruke, podno lakta. Si?ušna družina uputila se na sam zapadni rub Šume tišine, gde je poslednji put razmenila poglede sa onima koji su je ispratili. A odatle se protezalo bar 20 liga do prvih obronaka Visokog kraljevstva. Dvadeset liga nemira.

Ve? vekovima bila je to „ni?ija zemlja“, jer je ni Oko Šume, najseverniji grad Juga, ni Vrelo, najbliži grad kraljevstva u kome su vladale žene, nisu kontolisali u kontinuitetu. Polja niske trave služila su i jednom i drugom gradu razli?itih kraljevstava da tu napasaju svoja stada: svako se držao svoje polovine Polja, kako su te predele nazivali, a da jasna granica nije bila ome?ena. Poneko brdašce, malo više šumaraka i nekoliko proplanaka sa gustom, gotovo zalutalom ?etinarskom šumom, bili su sve što se izdvajalo prilikom pogleda na zapad koji se pružao daleko, baš daleko.

„Sada ?emo putevima mojih predaka“, re?e Tim odjednom, a kada ga Keni upita o ?emu on to pri?a, pojasni:

„Moji su, nekada davno, živeli u Obalama, iako Južnjaci. Posao ih je odveo tamo. Kada su deda i njegova tri sina rešili da se vrate u rodni Ždrep?ev vrisak, baš su se negde ovuda spuštali. Ovim putevima“, izgovori Tim.

„Kakvim putevima? Ovde nema nikakvog druma?“, upita nestašni Kolbi.

„Nema. Sve je zeleno. Dok zima ne svrati u ovoje krajeve. Ali, smatraj ih mojim“, nasmeja se Tim.

„Tvojim? Time, zaboravljaš da se Jug baš u ovim Poljima završava“, opomenu ga Šon, koji je i dalje pokušavao da bude vo?a družine, kao u Šumi. Vrlo brzo je shvatio da je novo, odabrano društvo, ipak pošlo za Tanai, a ne za njim, te se prikloni tom poretku, istina nevoljno.

Tanai je, tek pola leta starija od Šona, a za još jedno više od Tima i Kenija, koji se neobi?no radovao što se vra?a „ku?i“, jer je poreklom iz najsevernijeg grada Obala, imala jednostavan plan: pratiti tragove. I, u tome od Tima, zaista, nije mogla imati boljeg pomaga?a. Dva konjanika jesu otišla iz de?jeg skrovišta pod okriljem no?i, ali su zbog Bobijeve težine ostavljali prili?no jasan putokaz kuda su se uputili: pravom linijom, pravo u Vrelo.

No? se brzo spustila, a deca nisu daleko odmakla od Šume tišine. I sam prolazak kroz nju, iako su im ti putevi bili daleko poznatiji, prili?no je potrajao, pa rešiše da jedini odmor bude upravo onaj za no?enje. Šon i nestašni Kolbi se pobrinuše za vatru, jer je ve?e postajalo prili?no hladno.

„Prole?e se tek budi“, re?e Tanai, pa prigrli Amarili uz sebe.

„Ja ?u prvi da ?uvam stražu“, re?e odvažno Šon, jedan od dvojice, uz Kenija, koji je imao nož.

„Kakva straža, Šone. Lezi i odmori, ovde ligama unaokolo nema nikoga. Pastiri izvode stada tek kada skroz otopli“, re?e mu Tim.

Prevario se. Iako ga je nesu?eni vo?a družine poslušao, bu?enje pred cik zore nije bilo nešto ?emu su se nadali. Za tili ?as, skoro svi su bili š?epani snažnim rukama.

„Šta mi to imamo ovde?“, upita bradati ?ovek, drže?i dva naprasno probu?ena mališana svojim snažnim rukama.

„Pusti me! Ma, pusti me, ti...“, re?e Tim, ali ga jedna ?uška od pozadi vrlo brzo utiša.

Majušnu družinu, što po brojnosti, što po godinama, okružila je dvostruko ve?a i skoro trostuko starija grupa ljudi. Jutarnji sun?evi zraci pomogoše iznena?enoj deci da shvate ko ih drži: zeleni barjaci Juga i trake vezane oko ?ela, a nekima oko mišica, dali su odgovor u ?ije ruke su upali. Tanai, koju uz Amarili vojnici nisu dirali, istupi pred njih.

„Nikakvo zlo vam ne u?inismo. Od kad to hrabra vojska Juga dira decu?“, upita ona smelo.

Jedan od vojnika, koji je stajao ispred svog konja, uru?i uzda onom do sebe, pa joj pri?e. Zagleda se u lice kakvo se ne vi?a ?esto, što zbog ?udesne boje kože, što zbog lepote.

„Ti si sa Istoka? Šta ?eš ovde? I, šta ?ete svi vi ovde? Špijuni, a?“, upita drsko i uhvati je za predeo iznad zgloba šake. Šon i Kolbi pokušaše da se otmu iz stiska koji ih je držao, naravno besupešno, pa njihova namera da pomognu Tanai osta samo – namera. Vikali su, drali se, kao i ostali, ali ih vojska vrlo brzo stiša drmusanjem i pretnjama serviranim uz besne poglede.

Devojka je gledala vojnika pravo u o?i. Nije ništa izgovorila, samo ga je gledala. Tim je za to vreme pri?ao kako nisu nikakvi špijuni, kako su siro?i?i, kako su rešili da se presele u Visoko kraljevstvo i pomažu u odgoju ptica, što je svakako bila laž, ali vojnik nije mario za te re?i. Gledao je u o?i neobi?ne lepote i, skoro paralisan, nesvesno popustio stisak.

Odjednom, jedan drugi vojnik Juga dreknu:

„Tišina!“, a stisak ruke koji oseti Tanai posta snažniji nego što je isprva bio.

„Dva noža sa Obala imate“, nastavi ?ovek koji je bio o?igledni predvodnik tek jedinice, „Matori Arilion ne samo da ubija decu kraljeva, ve? šalje i decu u špijune, a?“

Tanai ga je gledala mirnije od ostale dece. Više i nije bila dete, njeno telo je bilo dokaz za to, a i lepota koja prevazilazi de?ja maštarenja. Jedino ona odgovori:

„Krenuli smo kao što je Tim rekao, u Vrelo. Dugo smo živeli u Šumi tišine, hranili smo se slabo, ili ni toliko. Moramo na neko drugo mesto“, re?e ona ?oveku koji joj je po godinama otac mogao biti. Bezuspešno.

„Vežite ih sve, dvojica neka ih otprate do našeg logora, ostali na konje, ova izvidnica ne?e izneveriti našeg kralja“, izgovori okrenut ka svojim vojnicima, ali ga oni ne poslušaše. Skoro svi su po?eli brzo da izvla?e ma?eve, gledaju?i iza njega. Kada se on okrete, vide petnaestak figura u sivo odevenih, mahom sa napetim lukovima, neki od njih i sa dugim kopljima koja su bila spremna da polete.

Vo?a izvidnice Juga isuka svoj dugi ma? i osmehnu se, prošavši rukom kroz svoj brk:

„O, pa koga mi to imamo ovde? Žene? Šta ?ete vi ?ak ovde? Nemate posla tu, zar ne? Ovo su zarobljenici kralja Zanta, pa ako vam je do života stalo bar malo, vrati?ete se odakle ste i došli“, re?e im.

Niko mu nije odgovarao. Tanai osmotri lica desetak devojaka i dvostruko manje muškaraca koji su stajali u polukrugu, pojavivši se neprimetno, kao da su izronili iz trave. Umesto re?i, lukovi su po?eli sve više da se zatežu. Rastojanje je bilo dovoljno da i nevešti strelci ne promaše, a kamoli neko iz Visokog kraljevstva, gde se deca od malih nogu sa strelama druže. Isto?njakinja potom pogleda Južnjake. Stopala im nisu mirovala, menjali su u mestu položaj svojih nogu, neki od njih prebacuju?i ma? iz jedne u drugu ruku. Oni drugi, sa sopstvenim lukovima, odavno pripremiše po jednu strelu iz svojih duga?kih tobolaca.

„Nemojte da se krv lije zbog dece“, re?e ona glasno i svu pažnju usmeri na sebe. „Mi smo svoje roditelje, svi odreda, izgubili zbog jednog ludila. Tu?eg. Nemojte da neka od vaše dece ostanu ve?no tužna zbog ne?ije današnje ludosti“, dodade, i pri?e bliže vojniku koji joj je pustio šaku kako bi se latio svog luka i strele.

Stala je le?ima okrenuta njemu, zbunivši ga, baš kao i sve ostale. Raširila je ruke pokraj svog tela, kao da ga štiti. Pogledali su je i ratnici zelenih barjaka, i oni pod sivim. Osetila je na sebi i poglede zbunjenih de?aka.

Tanai pogleda u nebo, uzdahnu, a onda ponovo re?i napustiše njene neobi?no lepe usne.

„Mi samo želimo da pro?emo, u miru. Ne mora niko da strada zbog toga“.

Tišina je i dalje vladala kod ratnica i ratnika Visokog. ?utali su i vojnici Juga. I deca. A onda je jedna od devojaka duge, baš duge plave kose uvijene u kiku, polako spustila svoju strelu ka travi. U?inio je to posle nje i vojnik iza Tanai. Pa još jedan. Polako, i svi ostali koji su lukove držali ?vrsto u šakama. Ma?evi su odolevali nešto duže. Ne predugo.

Tanai je opet prva progovorila.

„?uli smo šta se sprema. Ako je rat neminovan, ne morate vi da izazovete novi. Vaša kraljevstva žive u miru, neka tako i ostane“, izgovori, a onda se okrenu vo?i južne patrole. ?utao je. Ali je i on, poslednji, vratio ma? u korice.

„Hvala što ste pokazali da Jug nije samo sila. Život i ne zavisi samo od snage, ve? od ponašanja. Pamti?emo vas po mudrosti“, re?e i, potpuno iznenadno, zagrli ga, oslanjaju?i mu na tren svoj obraz na grudi.

Amarili pritr?a pa zagrli nju, a onda to u?iniše i ?etvorica de?aka.

Glavni ?ovek izvidnice kralja Zanta se potom odmaknu, te mahnu glavu tamo-amo, ni sam ne veruju?i koliko je malo nedostajalo do borbe. Ni sam ne znaju?i kako je tako lako, a tako bez mnogo dvoumljenja, od nje odustao. Re?i neobi?ne devojke u?inile su da mu se o?i zacakle, baš kada je spomenula decu koja bi mogla da ostanu bez svojih o?eva.

„Idite“, bi jedino što je rekao, pre nego što je mala družina napravila dvadesetak koraka i pridružila se onima iz Visokog.

Rastanak je obavljen bez ikakvih re?i, ako se izuzme Kolbijevo uporno dobacivanje sada ve? odmaklim vojnicima Juga, sve dok ga Amarili ne utiša, onako mala i nestvarna.

Tek kada su se dve grupe skroz razdvojile, devojka koja je prva spustila strelu, podiže Tanai na svog konja i re?e joj.

„Ja sam Marisa. Bobi nas šalje po vas“.

„Bobi?“, povikaše deca u glas.

Odgovor nisu dobili odmah. Baš kao što se u Visokom re?i ne troše previše ?esto, ni izvidnica im nije otkrivala svoje pojavljivanje sve dok se, nekoliko liga zapadnije nije pridružila još jednoj družini. A u njoj, pored nekolko ratnica, bili su i Vili i mladi sholar koji mu je bio pratnja.

„Bobi!“, povikaše mališani i, sišavši sa konja, zatr?aše se pravo u naru?je bucmastog momka. Tanai je sišla sporije, poput onih njenih treptaja od kojih zastaje dah. Pogledala je nasmejanog Vilija koji je prvo gledao u de?urliju, a onda sreo njen pogled. Trajao je nešto duže nego što su oboje to mislili da ?e biti slu?aj, a prekinuo ih je glasni povik Bobija:

„Polako, polako, obori?ete me!“, iznova izgovoreno u smehu.

Dok je mladi sholar mališane posluživao plodovima koje je odabrao u poljima, a za koje nisu imali ni predstavu da su jestivi, a naro?ito da su toliko slatki, Tanai pri?e Viliju i upita:

„Moralo je ovako?“

Pre?utao je odgovor, ali ga na tren oboreni pogled odade da nije baš radosno planirao neprimetni rastanak.

Ru?ak je vrlo brzo serviran po polegloj travi, a deca su se uglavnom tiskala oko Bobija koji se nije libio da kaže koju re? hvale i o sebi samom.

„Znao sam ja da ?ete vi da krenete za nama. Ama, znao sam! Kada smo sreli izvidnicu Visokog... dobro, Vili je morao prvo da onim svojim velikim ma?em razoruža trojicu pre nego što su uopšte hteli da nas saslušaju da nam ne pada na pamet da položimo oružje... mislim, on da položi svoje ma?eve“, re?e Bobi uz smeh, pa nastavi: „Zamolio sam ih da produže u pravcu Šume tišine. Imao sam ose?aj... ne, znao sam da ?e neko od vas krenuti za nama“.

„Bilo bi mi draže da nisi bio u pravu, ako ?emo iskreno“, re?e Turlok, koji odmah dodade da to nema nikakve veze sa decom, ve? sa ozbiljnoš?u cilja na koji su se njih dvojica uputili.

„Gospodaru Vili, mi ?emo ostati u ovim predelima, možemo da vam damo tri konja za mališane, ali ne i pratnju“, re?e mlada ratnica iz Visokog, druga po ?inu, ako je suditi po poslušnosti ostalih iz te izvidnice.

„Ih, ne treba nama pratnja kada je Vili tu“, ponosno re?e Tim, uz Turloka jedini stanovnik Juga na tom mestu na kome je meso zamirisalo vrlo brzo po paljenju vatre.

Rastali su se odmah posle ru?ka, a sada ve? osmo?lana grupa uputi se na konjima pravo ka Vrelu, gradu u kome je, i kada rata nema na pomolu, skoro uvek bar deset hiljada ratnica.

Vrelo. Tri dana jahanja, poslednja dva po vrlo uskim stazama i nimalo bezopasnim planinskim prevojima, trebalo je družini da se domogne tog grada-kasarne, u kome su se devoj?ice Visokog kraljevstva obu?avale za borbe. Za razliku od Juga, na kome je boravak u leglu trajao pet godina, reorgnizacija koju je uvela Silvija Kasiopi, uz dopuštenje kraljice, ve? deceniju je za pravilo imalo: „godinu dana za sve, a dve samo za one najbolje“.

Tanai je osmatrala široki drum kojim su se peli ka gradu, a koji je sa juga vodio iz Krila sokola. Od kada su izašli na njega i odmah sreli prvu predstražu, brojno stanje kolone se konstantno uve?avalo. Prve dve devojke su im dodeljene kao pratnja. Ostale su bile mahom višeg ranga, a pridruživale su im se kako bi zajedno sa slavnim Turlokom ujahale u neobi?ni grad. I sama pomisao da jašu uz jednog od najboljih boraca koje je Pet kraljevstava ikada videlo, bila je dovoljna za pomalo smešne povike podre?enima poput „Ostanite na položajima, li?no ?u ih ispratiti do Silvije“.

Nevešti izlivi rešenosti zbog „ozbiljnih vremena“, u koje su bili protkani i neprimetni ženski uzdasi i, oštrom oku, više nego primetni pogledi na savršeno muško telo plavokosog jaha?a, izazivali su tihi osmeh Tanai. Isto?njakinja je možda bila mlada po godinama, ne i nevešta kada je u pitanju staro žensko zanimanje znano „Ma, vidi ti nju, molim te!“.

Pred sivim, ne previše visokim kapijama Vrela, kolonu od 15-ak jaha?a i jaha?ica do?ekale su devojke su, za razliku od drugih, bile bez oružja. Za one koji su prvi put ulazili u grad za obuku ratnica, poput mališana, to je bilo pomalo neobi?no. Za one iskusnije, ?injenica da su na nadlanicama imale poveze na kojima su stajali sokolovi bilo je više nego jasno da se radi o devojkama sa ?ijih ruku je svakog ?asa mogao da poleti smrtonosni par krila od kog skoro da nema leka.

Kas konja je usporio ?im su kopita dotakla kamene ulice koje su se, ve? od kapija, širile u pet pravaca. Onaj središnji vodio je izme?u dva ogromna poligona. Sa leve strane Tanai je osmatrala borbu kopljima. Deci je bio zanimljiviji desni, na kome su se mete razli?itih udaljenosti ga?ale iz trka, ?u?nja ili stoje?eg položaja. Vili je jahao u sredini, gledaju?i više reakcije mališana koji su mu za nepuna ?etiri dana poznanstva polako ali sigurno prirastali srcu, mada je to moglo samo da se primeti u njegovom pogledu ili kraji?ku usana koje su se ponekad smešile. Naro?ito kada bi se Bobi pljesnuo po ?elu i sam za?u?en kako strela, posle tolikog leta, može da pro?e kroz alku koja visi na lancu.

„Ovde nema de?aka... uopšte?“, upita vidno razo?arani Šon, koji je od vo?e de?je družine u Šumi tišine dospeo do saznanja da se oko hrabrih mom?i?a ipak ne vrti ?itav svet.

„Ima. Samo su oni u drugim paviljonima. Rade odvojeno i obuka im je nešto duža. Ali, najve?i broj njih je u Mrestilištu. To je grad samo za obuku de?aka“, odgovori jedna od starijih žena iz pratnje.

„Gospo Joala, a što...“, htede da upita Tim, ali ga ona prekide.

„Nisam ja gospa, de?a?e. Zapovednica prve straže sam. Joala je sasvim dovoljno. Za tebe“, re?e mu uz blagi osmeh.

„Joala... a što ovde niko ne vežba borbu ma?eva? Mislim, šta ako strela promaši, ili koplje ne pogodi svoj cilj?“, nastavi Tim, uz Vilija i pratnju najveštiji jaha? kolone.

„Vežba se. I to prili?no. Samo, ne u ovom delu grada. Vide?eš, kada za to do?e vreme“, odgovori mu ona, a onda pogleda Vilija, nakloni mu se glavom i nastavi da jaše ?utke.

Tanai je u držanju te žene, sigurno za deset godina starije od Turloka, primetila otmenost kakvu ratnice obi?no nemaju. „Zato je valjda i jedna od zapovednica“, pomisli, pa primeti kako sve više vežbi prestaje, a sve ve?i žamor narasta dok su se devojke na obuci okretale ka konjanicima. Naro?ito zbog jednog me?u njima. Upravnice su pokušavale da vrate red, relativno brzo su to i uspevale, ali pogledi nisu prestajali. Sasvim jasno i zašto. Vili, ipak, nije neko ko se u tom delu Starog sveta vi?a svaki dan.

Prolazak pored nekoliko štala, a onda skretanje i pokraj dugih redova baraka, bili su poslednja deonica tog puta. Uskoro im se ukaza malo utv?enje. Skromno po veli?ini, impozantno po broju ratnica i ratnika na zidinama, ali i po velikim, sivim zastavama Visokog koje su se vijorile na vetru.

Tanai je sjahala sa konja kada i ostali, zadržavši malo više pogled na licima tog odbora za do?ek. U njima nije bilo ni najmanje op?injenosti Vilijevom pojavom, niti zbog neobi?nosti družine koja ga je pratila. Ozbiljnost je vladala u vazduhu. Ne i napetost.

„Kakav neobi?an mir“, pomisli, a onda pomilova konja sa kog je sišla, te obgrli Amarili preko ramena i u?e za ostalima u predvorje.

Ve? tu ih je sa?ekala starija žena, koja je zasigurno prebacila 40 leta, ali ?ija skromna lepota i blagonaklono lice zaseni svaku drugu pomisao. Naro?ito kada je raširila ruke pokraj sebe i blago se naklonila uz re?i:

„Gospodaru Turlo?e, ?ast mi je ugostiti te... prijatelju“.

Vili se i sam nakloni, odmah za njim to, prili?no nevešto, u?iniše i deca, a Bobi se umalo preturi jer se previše nagnuo napred. Brzo ispružena noga ga spasi ve?e bruke, ali izazva smeh svih u predvorju.

„Silivija, dozvoli mi da ti predstavim mog saputnika. Sholar Bobi... jednog dana Drveni, ako se ne saplete na tom putu“, re?e uz smešak Turlok, uklopišvi se u sve opušteniju atmosferu.

Silivija ubrzo upozna i de?urliju koja su gledala ?as u nju, ?as u stražu, ?as u beli?aste zidove na kojima su bili crteži nekakvih bitaka. Mahom sa ženama u pobedni?kim pokretima. Tanai joj se poslednja predstavi, uhvativši se za bo?ne ivice svoje haljine i nakloni se, poput dvorske dame.

„Ti si... sa Istoka? Lepi maniri za nekog odande. Ne zameri na iskrenosti“, re?e joj Silvija Kasiopi.

„Imala sam roditelje koji su služili velikog gospodara“, odgovori Tanai.

„Imala?“, bi slede?e pitanje.

„Oni nemaju roditelje, izgubili su ih u Velikom ratu. Živeli su u Šumi tišine, pa su krenuli sa nama u Novi svet da...“, po?e Bobi brzo da pri?a, a Vili ga potapša po ramenu i re?e:

„Polako, polako, mladi prijatelju. O svemu tome ?emo na tenane. Silvija... Mi ?emo samo da predahnemo, ako dopuštaš. Morali bismo brzo da krenemo dalje, put do Igle nas ?eka. A i mi njega, nestrpljivo“.

„Ostanite moji gosti koliko god vam to srce poželi. Ru?ak ?e uskoro biti serviran, neka se mladi gosti smeste, a ti Vili, po?i sa mnom. Imam utisak da nas ?eka dug razgovor. ?amci za Iglu ?e vam biti na raspolaganju kad god poželite da krenete, imaš moju re?“, izgovori Silvija, te pokretom ruke pokaza delu straže da povedu mališane u njihove odaje. Odmah potom je Turloka pozvala da pri?e velikim prozorima, te sede za jedan od tri velika okrugla stola, ne žele?i da napuštanjem predvorja gubi bilo koji trenutak da sazna novosti iz ostalog dela Starog sveta.

Tanai se ubrzo našla u maloj, ali svetlom potpuno ispunjenoj sobi. Veliki krevet je bio dovoljan i za dvoje odraslih, kamoli za nju i Amarili, koja se valjala po mirišljavoj posteljini kao da se igra sa najlepšim igra?kama. Isto?njakinja se nasmeja glasno, uživaju?i u bezbrižnosti tog trenutka. Potom se vrata otvoriše, a jedna od stražarki im unese staklenu ?iniju punu vo?a.

„Nar! Tanai, vidi, nar! Pravi, kao kod... nas“, re?e Amarili, u ?ijim se o?ima odmah pojavi seta zbog Grabeža, neobi?nog grada Juga u kome je odrastala.

Uživale su obe u sladunjavim plodovima i umazanim prstima, a nedugo zatim Amarili se pruži po krevetu, prepustivši se samo njoj znanim razlozima za osmehe. I ponekoj molitvi, od kojih kao da se nikada nije razdvajala.

Tanai se protegnu, pa pri?e terasici sa koje se pružao pogled ka centru Vrela i stotinama, hiljadama pokreta koji su se nazirali na poligonima, sada ve? previše daleko da bi se razaznavala lica budu?ih ratnica. Zakora?ila je da još bolje osmotri, a ?im pro?e kroz ve? otvorena vrata - za?u glasove. Ispod sebe.

Pogled je prebacila preko kamene ograde, a na velikom balkonu podno nje sporim koracima kretali su se Vili i Silvija, koje spazi sa le?a. Tanai se povu?e od ivice, da je ne bi primetili, prepustivši se svojoj znatiželji. Osluškivala je, a re?i je mogla da razazna prili?no dobro zbog male udaljenosti dvoje sagovornika.

„... ne?eš sti?i, Vili. Dva i po meseca do tamo, možda ?ak i tri, zbog onih ?udnih morskih struja, za povratak. Do tada ?e verovatno sve ve? biti kasno“, re?e Silvija.

„Moram da pokušam. Dao sam re? da ho?u. Zar da zbog neznanja sve što znamo nestane? Ili bar deo sveta koji poznajemo?“

„Razumem te. I sama bih u?inila isto, ali ne mislim da je to najbolje rešenje.“

„Nego? Da ratujem protiv prijatelja sa kojima sam vojevao u Velikom ratu? Da uništim njihovo kraljevstvo, ili ono moje? Odan sam kralju, bi?u ve?no uz Zanta, ali ne?u krvoproli?e krvoproli?a radi. Mora da postoji na?in. A jedini je – da se sazna istina“.

„Nisam rekla da ne treba i?i u Novi svet zarad istine. Samo mislim da put koji si odabrao nije najbrži“.

„Ne razumem te, Silvija. Dobro, nisam razumeo ni kada si u borbama kod Varke izvela strelce sa bojišta pre same bitke, ali je to na kraju i donelo pobedu... Samo, sada tek ništa ne razumem, o ?emu ti to?“, upita Vili.

„Da možeš da biraš, da li bi pre putovao dva i po meseca do tamo ili... dva dana?“, izgovori Silvija, a Tanai gotovo presta da diše ne bi li ?ula odgovor.

Tajac koji je usledio toliko je zanimao Isto?njakinju, da je napravila ne?ujni korak ka ogradi ne bi li saznala o ?emu se radi.

„Dva dana? Sivlija Kasiopi, prestani da se šališ sa mnom, ovo su previše ozbiljna vre...“, izgovori Turlok, ali ga žena pred njim prekinu izgovorivši samo jednu re?.

„Teratorn“.

Nova tišina. Tanai primeti kako joj srce lupa sve brže. Sve što je o Teratornima znala je da su „najve?e ptice koje je ljudsko oko ikada videlo“. Ali i da su krvolo?nije od mnogih drugih stvorenja. Znala je da ih u Visokom kraljevstvu ?uvaju u ogromnim kavezima, kako ne bi harale nebom. I zemljom. Niko, me?utim, nije znao ima li uopšte tih neobi?nih stvorenja i dalje me?u živima. Niko ih godinama nije video. Njene pomešane misli prekinuo Vilijev glas.

„O ?emu to pri?aš, Silvija? Ko uopšte može da jaše... kako se uopšte kaže kada sedneš na pticu? I to... teratorna!?“

„Ima ko može, Vili. Ima ko može. Dva su preostala, ako ne ra?unamo prošlogodišnju radost ?itavog kraljevstva zbog ?etiri mladunca koja su se izlegla“, re?e Silvija, pa za?uta.

„Svejedno, ne razumem šta ho?eš da... Misliš da preletimo More bez kraja!?“, upita Turlok, koliko iznena?en, toliko i uzbu?en zbog neo?ekivane mogu?nosti koja se stvorila.

„Ako kraljica dozvoli. Da se ja pitam, odmah bih vas pustila. Tebe, da budem precizna. Ne i mališane. Nije taj svet za njih. Nije ni za nas, Vili, dok ga ne upoznamo sasvim. Sa?ekaj još nedelju dana i Valerija ?e sti?i ovde. Razgovara?emo tada sa njom“.

Novi tajac zavlada. Tanai se vrati korak unazad, pribivši se le?ima uz vrata, pokušavaju?i da shvati kuda sve ovo vodi. Let preko Mora bez kraja? Ostanak u Visokom? Previše pitanja, a tako malo odgovora.

„To bi moglo da bude nedelju izgubljenih dana“, re?e odjednom gospodar Bedema. „Ako kraljica Vindain odlu?i da ne dozvoli, bi?e to sedam izgubljenih dana, Silvija...“

„Možda je ozbiljnost situacije natera da promeni taj njen stav ’sa?ekajmo da vidimo šta ?e biti’. A ?esto ima taj stav u poslednje vreme. Rekla sam joj nedavno da treba iza?i u susret vojsci Juga, sa svom silom kojom Visoko raspolaže. Ne borbe radi. Ve? da bi se spre?io rat sa Obalama dok se sve oko nestale ekspedicije ne sazna. Poru?ila mi je da ’sa?ekamo da vidimo šta ?e biti’. Možda je ubedimo“.

„Možda...“, odgovori Vili, pre nego što su sagovornici napustili veliki balkon.

Tanai osta uz vrata. Udahnula je, ne znaju?i ni sama šta da misli o novoj situaciji. Pomisao da bi mogla da za nekoliko dana bude u Novom svetu budila je podjednako snažne emocije kao i pomisao da ništa od dalekog puta za nju i njene drugare ne?e biti. U sobu se vratila sa pogledom koji je lutao. Amarili to nije primetila, jer je sklopljenih o?iju mrmljala tiho re?i molitve koju ju je u?ila baka. Progovorila je tek kada je straža stigla da ih pozove na ru?ak.

Morala je da pro?e i ve?era da bi do?ekala da Vili okupi mališane i saopšti im svoju odluku. Tanai se nadala da ?e ona biti baš druga?ija od re?i koje je tada ?ula.

„U zoru kre?em za Iglu. Sam. Pridruži?ete mi se tamo za nedelju dana. Bobi ?e ostati sa vama, ?eka ga jedan važan razgovor tada. Tek kada ga obavi, krenu?ete rekom za mnom. Ako me ne na?ete u Igli, a bi?u u Mantovom dvorcu, to zna?i da je neki od brodova isplovio u Novi svet, a da sam ja na njemu. Prvim narednim ?ete krenuti vi. Tamo ?emo se ponovo na?i“, re?e im Turlok, a de?ja graja koja se podiže podseti Tanai na onu prilikom rastanka u Šumi tišine. Samo, ovoga puta nije mogla da u?e u centar kruga i reši sve svojom odlukom. Ovoga puta je znala da je ni treptaj njenih ?udesnih o?iju ne?e pomo?i da izbegne neminovno. Rastanak sa Vilijem.


© Copyright 2016 Huddle. All rights reserved.

Ritam Sabedorije Ritam Sabedorije

Status: Finished

Genre: Fantasy

Houses:

Details

Status: Finished

Genre: Fantasy

Houses:

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.
Share :
Twitter
Add picture

Paste the link to picture in the entry below:

— or —

Drag a picture from your file manager into this box,
or click to select.

Add video

Paste the link to Youtube video in the following entry:

Existing Comments:
Bad selection

Cannot annotate a non-flat selection. Make sure your selection starts and ends within the same node.

(example of bad selection): This is bold text and this is normal text.
(example of good selection): This is bold text and this is normal text.
Bad selection

An annotation cannot contain another annotation.

Anonymous
Really delete this comment?
Anonymous
Really delete this comment?

There was an error uploading your file.


    
Anonymous