Ritam Sabedorije

Book by: Huddle

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.

Chapter4 (v.1) - Mutavi

Chapter Content - ver.1

Submitted: March 06, 2013

Reads: 82

A A A | A A A

Chapter Content - ver.1

Submitted: March 06, 2013

A A A

A A A

Mutavi

Okolina Stubova nije poznata kao predeo u koji se rado kre?e na prole?ni uranak. Ne zato što je to kraj pored jednog od gradova R?e, koji pritom nije baš daleko od oboda Južnog kraljevstva, ve? zbog ne baš gotoljubivog tla, na nekim mestima peskovitog, a na nekim obraslog vrlo gustom šumom u kojoj je oduvek bilo i svega i sva?ega. U jednoj takvoj, na brdašcu nedaleko od puta kojim se baš retko prolazi jer su obližnja sela prili?no opustela tokom Velikog rata, nalazila se kr?ma Mutavog.

Nije imao ime, ili ga bar niko od seljaka nije znao. On sam nije znao da ga saopšti, budu?i da je bio nepismen. Malobrojno lokalno stanovništvo bi odlazilo do njega tek ponekad, i to predve?e, posle radova. Svratili bi kod tog ?udnog ?oveka sa povezom na licu, koji je u njihov kraj stigao sam, na konju, jednog posleratnog dana i bez da je ikoga pitao – po?eo da obnavlja kr?mu gazde koji umro kada je ?uo da su mu oba sina ubijena u sudaru sa vojskom Juga. Nikoga stari kr?mar nije imao od rodbine, osim nekog brata kog decenijama nije video zbog sva?e. Seljani su se stoga saglasili da je baš došljak stigao da nastavi gde je sa gostima stao njegov pokojni brat.

Sami seljaci su mu dolazili kako kada. Ne preko dana zbog obaveza, a u sumrak tek na bocu solidnog vina ili ne baš sjajnog aula. Dok je sunce grejalo, niti njih, niti putnika-namernika gotovo i da nije bilo. Pa opet, tog jutra je zvuk kopita prenuo one u kr?mi Vidno umorni konjanik, koji ne beše prebacio ?etrdesetu, ugleda kako neko cepa drva, pa izgovori:

„Sre?an rad“, re?e on sišavši, a potom priveza konja pred kr?mom. „Ima li se šta pojesti u vašoj gostionici?“

„Kr?ma je ovo, neznan?e. Ali, hrane bi možda moglo da se na?e ako se kod tebe na?e koji srebrnjak“, re?e Itan ?oveku koji bi mogao biti njemu sli?nih godina.

„Na?i ?e se, ako nudite bilo šta od mesa, nisam ga okusio danima“, re?e gost, pa skide svoj ogrta?, pro?e pokraj prve osobe koju je spazio, a koja odloži sekir?e, ostavi drva da budu iscepana kasnije, te sa njim u?e u kr?mu.

Unutra su bila još trojica. Dva gosta u uglu, koja su kusala nekakvu ?orbu i dalje od njih nešto stariji ?ovek, ne stariji od pedeset leta. Došljak ga odmeri, primeti da savijen nešto radi pokraj buri?a, te nazva dobar dan i zamoli ga za ?ašu bilo ?ega što bi preporu?io. Odgovor nije dobio od gazde.

„Mutav je. Može da te ?uje, ali ti ne možeš njega. Ja ?u te uslužiti, sa mnom ?eš se ionako lakše sporazumeti. Može hladnog aula malo, da se osvežiš, neznan?e?“, re?e Itan.

„Uh, drage volje. Samo, nema razloga da se ne znamo, a ve? se raspri?asmo. Ruzrok sam, a ti?“

„Itan mi je ime. Ovde sam odrastao, u obližnjem selu. Sad pomažem Mutavom. Odakle ti do?e u naš kraj?“

Gost re?e „Sa severa. Severa našeg kraljevstva, ne brini, ne iz Šume“. Posle toga zastade, ne bi li bio uslužen.

Ona trojica ga nisu ni prime?ivala, spazi, a on osmotri veliku prostoriju u ?iju se sredinu smestio, pa kada vide da je i pored obnavljanja prili?no trošna a društvo u njoj nezainteresovano za njega, odveza opasa? i ma? položi na sto. Pokraj njegove ruke odmah se na?e i puna krigla, te je ispi skoro do kraja.

„Nije neki, ali prija. Za srebrnjak bih mogao da dobijem i kakvo jelo, kažeš?“

„Gazda ?e uskoro da pristavi meso, ako ne žuriš...“, re?e Itan, a Ruzrok ga prekide.

„Ne žurim ja nigde, druže. Dosta mi je puta, vala“.

Itan ode do gazde, re?e mu nešto, te se vrati i sede za isti sto, le?ima okrenut drugim gostima.

„Ne smeta ti društvo dok ?ekamo hranu?“

„Naprotiv“, odgovori došljak, tresnuvši sa levog rukava prašinu koju je pokupio jašu?i.

„Otkud ti ovde? Tražiš nekog?“, upita ga vršnjak.

„Nikog naro?ito. Treba li da tražim nekog? Ili da se pazim nekog? Šta bi ti posavetovao došljaka?“

„Sve zavisi koliko bi došljak da se zadrži. Ako ga ne jure...“

„Misliš da bi mene neko jurio?“

„Mnoge jure ovih godina“, re?e Itan.

„Ovde bi se malo ko mogao sakriti“, nasmeja se Ruzrok gledaju?i prastaru kr?mu.

„Mogu?e“, odgovori njegov sagovornik, bez pojašnjenja tog stava.

„A kada bih hteo da se sakrijem, recimo od nekoga kome sam nešto dužan, gde bi mi ti savetovao da odem u ovom kraju?“

„Zavisi kome si dužan“, re?e Itan.

„Recimo da bih voleo da se sakrijem kod nekog ko je naš. To ti je dovoljan odgovor“.

Itan ga odmeri, pa tiho izgovori: „Vidim, ma? ti nije naivnog kova, sude?i po dršci. Ratnik si. Ili si bar bio. A naš si. Reci mi, jure li te patrole?“

„Zvu?iš kao da tebe jure“, nije se lako dao Ruzrok uvu?i u pri?u o tome kojoj strani pripada.

„Mene ne jure. Ali bih rado da odem odavde. Svaki dan je isti uz Mutavog. Od jutra do sumraka priprema za goste, a uve?e – gosti. I tako ve? godinama.“

„A gde bi ti da ideš? Ratovi se spremaju, istina ne kod nas, ali do?i ?e i to vreme. Valjda“, re?e Ruzrok.

„Kako to misliš ’valjda’?“

„Naši smo, zar ne?“, upita gost.

„A ?iji bismo bili“, re?e uz osmeh Itan i spusti obe šake na sto, žele?i da dodirne izvrsno izvajanu dršku koja je ipak bila daleko za taj pokret.

Neznanac primeti sjaj u njegovim o?ima, pa re?e:

„Opasna su ovo vremena. Nikada ne znaš šta te ?eka na putu. Razbojnika koliko ho?eš, patrole su se proredile, da, ali samo zato što su mnoge i pohvatale za ovih pet godina. Pa opet, gde god da kreneš, nije bezbedno“.

„Ali, ti i dalje putuješ. Odakle? Ili, kuda, ako nije tajna?“, upita Itan, skoro de?a?kim izrazom lica pokazuju?i da je željan bilo ?ega druga?ijeg od rada u usamljenoj kr?mi.

„Da, naši smo... A ja, eto, tražim još naših“, odgovori Ruzrok.

„Nama su neki gosti, ne baš nedavno, rekli da naših još ima po šumama. Kriju se. ?ekaju...“ re?e Itan.

„Ako. Neka ?ekaju. Do?i ?e ponovo vreme Pagrora“, re?e gost a Itan raširi o?i i posla time jasnu poruku da zna da se prezime kralja koga više nema ne bi smelo tek tako spominjati od kada to ?etiri kraljevstva zabraniše kao pobednici Velikog rata.

„Uh... dokle više da ?utimo, Itane?“, vrati se šapatu gost, pa dodade „Dosta mi je više da ?utim. Ne?u valjda R?om zvati sopstvenu zemlju?“

„Takva su vremena došla. Mene je bar rat mimoišao, odavde su ljudi ginuli bore?i se na drugim mestima, ali se ja nekako sa?uvah. A ti? Kako si ti prošao?“, upita Itan, a odgovor koji je ?uo bio je nešto nalik onome što je priželjkivao.

„Od kada se rat završio, a moja ?eta bi razbijena od severnjaka u borbi za zidine Zubi, punu godinu sam lutao, gledaju?i da me ne na?u. Nazad nisam imao kud, u ro?enom gradu su me znali, neka ulizica bi zarad kesice zlata sigurno uprla prstom u mene i rekla ’Evo ga ovaj, stajao je uz Pagrora i vodio ?etu’. A kako svedoka, za koju kovanicu, lako možeš na?i, odmetnuh se. Prijatelje mi slede?e zime pobi jedna združena patrola koja je pretraživala šumarke u našem kraju i... od tada lutam. Malo tamo, malo onamo. Pri?a se da naših još uvek ima, po brdima, planinama, mo?varama, zaba?enim ku?ama. Pri?a se o prevratu, žudim i sam za tim, ali... naši se dobro skrivaju i od svojih. Predah mi je potreban, pa da vidim kud ?u i šta ?u. Imate li kakvu sobu, nisam bio u dobrom krevetu još od onih dana kada su mi Zubi bili dom?“

Itan ga pogleda i okrenu se ka drugim gostima:

„Zubi, kažeš? Hašone, ovo je izgleda neki tvoj“.

Ruzrok se iznenadi ?udnim prekidom razgovora, a onda se okrenu, pogledavši preko ramena ka kašikama koje se vratiše u ?orbu, ali se odatle više nisu micale.

Oba gosta ustadoše i on primeti prvo neverovatno veliku stopu jednog od njih, a onda još impresivnija ramena tog istinskog grmalja, dok je nešto stariji ?ovek, sa ožiljkom ispod oka, prilazio nešto brže. I, baš on re?e:

„Odakle si ti, prijatelju?“

„U Zubima ro?en, tamo i odrastao. Ti?“

„Ja sam iz Donjeg Luka, ali sam se pod zidinama Zubi borio, sve dok se sve nije raspalo. Jesi li bio u ?etama koje su branile jarak ili u onima koje su pravile dve zasede u dolini?“

„U... jarku, najpre. Potom sam probao da na?em spas u gradu, kod ro?aka, ali sam shvatio da ?e me svakako na?i“, po?e da pri?a Ruzrok, a Hašon posle uvoda u odgovor preko stran?evog ramena samo na tren pogleda gazdu, koji odloži burence da bi bolje namestio svoj crni povez koji mu je prikrivao oko.

Dok je Ruzrok završavao pri?u o svom begu kroz tajne prolaze u gradskim zidinama, a Itan sa gostima pažljivo slušao ispovest, gost odjednom oseti dlan preko usta i oštar pokret noža po grlu. Izme?u re?i „hvala nebesima“ i njegovog odlaska baš tamo, prošlo je svega nekoliko sekundi roptanja.

„Špijun. Tre?i ve?, za manje od dva meseca“, progovori Mutavi. „Šta bi, Hašone? Kako si ovog prepoznao?“

„Budala. Nikakav jarak nije postojao“, bi odgovor nasmejanog ?oveka koji se kezio mrtvacu.

Gazda kr?me dodirnu mrtvo telo, zagledan u šake.

„Ruke mu uopšte nisu grube. Odrastao je tamo gde zemlje nema. Iz Visokog je, dakle. Žene ga poslale da nas traži“, nasmeja se Mutavi, a onda i svi ostali. Ali, glasni smeh ?etvorice se naglo prekide kada je gazda kr?me naglo za?utao, a onda se razdrao.

„Nije uopšte smešno!“, dreknu i lupi šakom o sto, baš pokraj glave mrtvog ?oveka. „Tre?i za dva meseca! I svaki iz razli?itog kraljevstva. Znaju prokletnici šta spremamo, još prokletiji da su. Ili bar slute. E, pa, da?emo im razloge za slutnju. Došlo je vreme i za konkretnije poteze. Kona?no“, re?e Mutavi.

„Larde, gde ?eš konkretnije? Ovih dana ?e Sabedorija biti u panici ako sve ide po planu, naši neprijatelji kre?u jedni na druge u rat, možda bi trebalo da sa?ekamo još malo, da se taj rat razbukti, pa da onda...“, progovori ?ovek koga bi džinom mogli nazvati, da džinovi postoje.

„Tišina! Spensere, kada budem hteo da ?ujem tvoje mišljenje, traži?u ga tako da ?eš itekako biti toga svestan! Nosi ovog ljigavca u šumarak i ne laprdaj više. Vremena možda nisu idealna, ali pet godina ?ekanja je bilo i previše. Kraljevstva kre?u u ratove, a mi ne?emo stajati po strani. Ne, vala. Više ne?emo. Dolazi opet naše vreme, ljudi. Slavno vreme, a ne vreme ulizica, pokunjenih glava, straha šta ?e im biti sa decom. U bezdan sa kukavicama, zbog koji je sve i propalo!“, re?e Lard, a onda pogleda svoje ljude:

„Birila ?e uskoro biti slobodna, i sholar Rolt sa njom, da... samo da isto?njaci ne uprskaju stvar kao kod Niti. Glave ?u im odse?i desi li im se išta, glave! Itane, pošalji svima poruku, a oni neka šire ostalima: u zakazani dan skup ?e biti kod kapije Strune. Glavne. Neka se polako sele ka jugu. Vreme je da ovaj rat koji po?inje u?inimo još lepšim. Nema više ?ekanja“, odgovori Lard Hurdok, a Itan klimnu glavom.

Hašon prili?no brzo opra krv sa stola, iza?e potom da pripremi konje sa Itanom, a Mutavi ponovo postade to što se ve? nekoliko godina pretvarao da jeste. Bio je prili?no dobar glumac za nekadašnjeg vo?u Plaštova, najodanijeg ?ovek kralja Vrola Pagrora. Ili, ipak, kraljice Birile. Za razliku od njega, koji je i pored opasnosti ipak bio sve zadovoljniji kako teku pripreme za ono što ?eka ?itavo Kraljevstvo Pagrora koje R?u nikada ne?e zvati kao stranci ve? po svom kralju koga više nema, Spenser se, kao i nekoliko puta u poslednje vreme, bavio dezertom.

„Ne svojim, nažalost“, kao da sebi re?e ogroman ?ovek, koji odnese mrtvo telo u šumu, a onda ga ostavi na mestu gde je trava bila utabana i pomalo crna. Izmaknu se pre nego što je zviznuo baš onako kako ih je Hašon sve nau?io da je jedino delotvorno.

Jedan ve?i grm se pomeri, a malo iza za?u se i lanac koji pomera rastinje po zemlji. Iz žbuna ve?eg od pola visine ?oveka promoli se glava ma?ke. Ne baš obi?ne, iako je po pitomom izgledu lica bila identi?na. Veli?ina, me?utim, uopšte nije bila ista. Daleko ve?e glave od obi?nih ma?aka, skoro kao u belih tigrova Severa, možda i ve?a, životinja raširi o?i, a onda, primetivši ostavljenu hranu, zakora?i kroz žbun hitro. Ocelut, i to pravi, za tili ?as pre?e tih dvadesetak stopa ljudskih. Skokovi divlje ma?ke, duga?ke skoro kao konj, ne baš i toliko visoke, njeno pitomo lice kao u doma?e životinje odmah pretvoriše u istinsku zver, što je i bila. Besnog pogleda i strašnih kandži baci se na nepomi?nu žrtvu. Zubima u trenu raskomada telo pred sobom, ne mare?i uošte za stezanje oko vrata na kome je bio veliki lanac kojim je bila privezana.

„Samo ti ru?aj. Hašon ?e tebe opet jahati u boju. Vrlo brzo. Vrlo brzo, ma?kice“, re?e Spenser, smeškaju?i se.

Grmalj zatim obrisa ogromnom rukom nos dok ga je ocelut gledao krvavih zubi, zanesen krupnim zalogajima mesa. Obavivši posao u šumarku, ?ovek ode nazad u kr?mu, a tamo su ve? pristigli novi gosti, ostalima vrlo dobro znani iz Velikog rata u kome su nosili barjake boje r?e.


© Copyright 2016 Huddle. All rights reserved.

Ritam Sabedorije Ritam Sabedorije

Status: Finished

Genre: Fantasy

Houses:

Details

Status: Finished

Genre: Fantasy

Houses:

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.
Add picture

Paste the link to picture in the entry below:

— or —

Drag a picture from your file manager into this box,
or click to select.

Add video

Paste the link to Youtube video in the following entry:

Existing Comments:
Bad selection

Cannot annotate a non-flat selection. Make sure your selection starts and ends within the same node.

(example of bad selection): This is bold text and this is normal text.
(example of good selection): This is bold text and this is normal text.
Bad selection

An annotation cannot contain another annotation.

Anonymous
Really delete this comment?
Anonymous
Really delete this comment?

There was an error uploading your file.


    
Anonymous