Jump to Navigation Menu

Ritam Sabedorije

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.

Chapter Content - ver.1

Submitted: March 12, 2013

Reads: 54

A A A | A A A

Chapter Content - ver.1

Submitted: March 12, 2013

A A A

A A A

Nil

Rastanak sa ?etvorkom koja je krenula na sever obavljen je bez mnogo re?i. Svima je bilo jasno koliko je ozbiljan put na koji se kre?e, pa su nekadašnji junaci Velikog rata prizvali Dobro jedni drugima i krenuli svako na svoju stranu. Jedini dogovor bio je šaljiv - da se, kao nekada, „vide kod najve?eg bureta vina“. Istina, Isak je opet insistirao da ipak bude kod najve?eg bureta aula, ali je to izazvalo samo smeh, ne i promenu plana.

Nil i Tina, u pratnji Aleka i Nejta koji su brinuli i o petom konju, prili?no natovarenom za svoju veli?inu, po savetu iz Sabedorije krenuli su pre?icom na jug. Brzo su skrenuli sa druma koji je na istok vodio ka Robu, žele?i da izbegnu i taj, ali i još jedan grad Juga, Grotlo. Cilj im je bilo, koliko je to teren dozvoljavao, držanje prave linije do prestonice kralja Zanta, Krika. Kretanje je stoga moralo biti usporenije nego što bi to ina?e bio slu?aj, ali odluka da se izbegnu predeli u kojima se vojska diže i kre?e na istok, u rat sa Obalama, bila je više nego razumna. Naro?ito jer je jedan od putnika bio princ Obala, li?no.

„Bar su su nas oni sivi oblaci mimoišli“, re?e Nil, pogledavši na svom zglobu obavijenu, zlatom i sitnim biserima ukrašenu ogrlicu brata. Brata kog je, iako je bio tek dete, kralj Pagror pogubio pre pet godina baš po jednom tmurnom, najtmurnijem danu u njegovom životu.

„Samo da nas oluje koje se spremaju mimoi?u“, dodade Tina, a onda se osvrnu ka paru mladih u?enjaka koji ih je pratio na svojim konjima. „Snalazite li se vas dvojica? Nisam ?esto vi?ala sholare koji jašu“, upita ih uz osmeh.

„Sve je u redu. Jedino mi se ?ini da bi Nejt rado da drži uzde jednim dlanom, a drugim da prelistava stare spise“, re?e Alek, popravivši raspoloženje cele ?etvorke, osim najmla?eg ?lana koji bi, da je u prilici, stvarno ?itao i dok jaše.

Selo pokraj kog su prošli ne zalaze?i u njega delovalo im je sablasno pusto, ?ak i za no?, jer su o?ekivali da ?e videti makar kakav odsjaj ognjišta. Ipak, bili su predaleko da bi se zagledali u to šta seljaci rade u sitne sate, a i imali su posla sa kraljem Juga, ne sa obi?nim svetom. Taj svet se, radovao ili ne novom ratu, sigurno bavio nekim drugim, važnijim stvarima u poslednje dane mira.

Nil se, jašu?i ?utke pokraj Tine, zagleda u nju, zamišljenu. Nikada je nije video po mese?ini, niti tako mirnu, u sedlu pokraj sopstvenog. Delovala je sa tom žutom dugom kosom kao nekakvo nestvarno, vitko bi?e koje nije sa tog sveta, mada je koplje u njenom dlanu prili?no jasno govorilo da se sa ovozemaljskim problemima itekako dobro snalazi. Uostalom, po svojim veštinama i herojstvima u Velikom ratu bila je i poznata. Skoro isto kao i po lukavom podizanju ustanka u gotovo porobljenom Visokom, ?ime je najavljen krah Pagrora. Tina se baš tada okrenu i osmehnu mu se, pitomije nego što je u tom trenu poželeo da je slu?aj.

alt

„Ne svi?a mi se ova tišina“, re?e odjednom Alek.

„Svašta. No? k’o no?. Samo što smo na otvorenom. Ušuškani smo bili u onim okruglim zidinama, pa smo se odvikli od života po mraku“, uteši ga godinu dana mla?i Nejt, a onda se ipak zagleda u Aleka koji se izdignu na sedlu, kao da nešto osluškuje.

„Možda je vreme da odmorimo“, re?e Tina. „Mrak je ve? pokrio sva kraljevstva. A i konjima nije lako uz samo jedan predah tokom dana“.

Nil se složi sa tim, ali mu Alekovo ponašanje bi sumnjivo.

„Sve u redu, mladi prijatelju?“, upita ga Arilion.

„Gospodaru Nile, mislim da bismo...“, po?e sholar.

„Nemoj to ’gospodaru’, nisu naše godine baš toliko razli?ite, iako dolazim sa dvora. Nil je sasvim dovoljno“, odgovori Arilion, prestolonaslednik Obala.

„Razumem. Nile... mislim da bismo mogli da idemo još malo dalje. Nije ovo mesto za predah“, re?e Alek.

„Zašto?“, upita Tina, navikla na kamenom satkan i okružen put kakvim su se upravo kretali, a kakvi skoro da jedini i postoje u njenom, Visokom kraljevstvu.

„Previše je tiho za jednu no?“, za?u odgovor mladog konjanika pokraj sebe.

„Alek, ako se plašiš da spavaš pod otvorenim nebom, trebalo je to da nam kažeš u Sabedoriji“, ispade Nejt hrabriji od starijeg kolege.

„Ovo nema veze sa otvorenim nebom. Ima veze sa predelom u kom smo. Proplanak pred nama je bolji. Ove stene sa obe naše strane idealne su za zase...“, re?e Alek, ali ne završi re? jer se oko ?etvorke koja je bila na pet konja odjednom stvori dvadesetak ljudi. Skoro svi sa nategnutim lukovima, ali i sa ponekim isukanim ma?em.

Tajac je trajao nekoliko sekundi. Nil ih iskoristi da osmotri one koji su zasedu napravili.

„Osam previše skladno gra?enih ljudi da bi bili seljaci. Sedam oklopa kakve je imala stara R?a. Tobolci za strele tako?e odatle. Držanje ma?eva kao kod ratnika, ne kao u seljaka. Svi u savršenoj formaciji“, pomisli i pokuša da shvati zašto mu se sve više ?ini da se ne radi o obi?nim razbojnicima, iako su delovali prili?no umorno.

„Mislim da je red da si?ete, kada smo vas ve? ovako sve?ano do?ekali“, zagrme u tišini glas sredove?nog ?oveka, ?iji je ogroman ma? skoro blještao u mraku. Toliko, da se jasno videlo da na dlanu kojim ga nije držao nedostaje mali prst, a da mu jedno oko svetluca, kao da je celo bilo od stakla.

„A ko to traži od nas?“, upita Tina, stežu?i koplje koje je okrenula sa bodljom ka zemlji.

„Naša imena vam nisu od velike koristi. Ali, ono što nosite, moglo bi da bude od koristi nama. I, ko god da si, devojko, to koplje ti ne?e mnogo pomo?i. Dvoje vas je, a nas je više od trideset“.

„?etvoro nas je, a vas je 18“, dobaci Nejt, koji je ve? prebrojao ljude koji su ih potpuno okružili.

„Pa, ova beba zna da pri?a“, nasmeja se grohotom neko iz kruga koji je ?inio uspešno izvedeno zasedu, a smeh prihvatiše i ostali.

Nil je i taj trenutak koristio da planira naredni potez. Brzo sebi priznade da bi borba bila verovatno izgubljena, iako je Tina najbolji ratnik uz kog se borio, a da je poželeo da ga poljubi. Gubici ovog iznenadnog neprijatelja bili bi prili?ni, ali cena koju bi platili, verovatna smrt oba sholara, a možda i njihova, nije bila nešto na šta je bio spreman da plati. Zadatak koji su morali da obave bio je važniji od juna?enja u tom trenutku.

„Ako vam treba naš tovar, voljni smo da vam ga ustupimo. U zamenu za slobodan prolazak dalje“, re?e mladi Arilion.

„Bojim se, mom?e, da se vaše putovanje ovde završava. Si?ite sa konja, oni vam više ne?e trebati“, odgovori ?ovek koji je o?igledno bio vo?a te družine, a kome su, kada se približio, jasno videli ožiljak oko oka kog više nije bilo. Ako se ne ra?una staklo koje ga je na neki ?udan na?in prili?no dobro odmenilo.

Nil pogleda Tinu, podiže na trenutak obrve, a onda uzdahnu, spuštaju?i pogled. Koji tren kasnije svi su se spustili sa svojih konja.

Razbojnici, o kojima nisu znali ništa sem da nisu bili zainteresovani samo za tovar, ali ni od onih koji su spremni da ubiju i plemi?e iz ?istog hira, razorušaše ih i povedoše samo njima vidljivom stazom. Prvo kroz stenje, a onda i kroz šumu koja im se ukazala. Nisu bili svezani, a i teško da bi daleko dogurali peške po gotovo apsolutnom mraku koje su stvarale guste krošnje. ?utke su se kretali u sredini kolone, okruženi isukanim ma?evima, a pra?eni napada?ima koji su jahali njihove konje. Nedugo zatim, stigoše do podnožja brdašca. Baš tu vo?a nešto re?e dvojici najbližih pratilaca, oni pri?oše žbunu koji je bio na po?etku strmine, pomeriše ga i pred njima se ukaza ulaz u pe?inu.

„Divno. Zatvorenici. Nisam to bila ve? pet godina“, re?e ne previše tiho Tina, što izgleda niko od onih koji su napravili zasedu nije primetio, osim onog koji je vodio ?itavu kolonu.

„A ti si bila zato?ena... kada i gde, devojko? I, kako ti je ime?“, upita je on.

Tina pogleda Nila. Svesna da o napada?ima ne zna ništa, ali ne stigavši da ih analizira usred zasede kao što je to Arilion uradio, pomisli da bi možda bilo dobro da kažu ko su i gde idu. Ipak, izgovori samo: „Tina“.

„U?i unutra sa ostalima. Tina“, bilo je sve što je ?ula pre nego što se grm iza njih vrati na mesto, a onda zato?enici ugledaše pred sobom veliku prostoriju na ?ijim je zidovima bilo upaljeno bar desetak krupnih baklji.

Smestili su ih uza zid i povezali im ruke iza le?a. Potom su jednim duga?kim kanapom sve njihove ruke dodatno povezali, obezbedivši se da nova lica u pe?ini nikuda ne?e mo?i da mrdnu bez da se kre?u svo ?etvoro. Ostavivši ih da sede, otmi?ari odoše u sredinu, gde su, smešteni na zemlji, na niskom stolu po?eli da ve?eraju. ?inili su to bez mnogo re?i, ne prime?uju?i više zarobljenike, za razliku od ostatka bande koja ih je sve vreme zagledala. Konje više nisu videli, niti su ih ?uli, ali su itekako mogli da ?uju glasove onih koji su im prilazili i posmatrali ih izbliza.

„Ova mi deluje sasvim zdravo. Mogao bih nju da...“, re?e jedan, ali mu Tina odgovori bez da je završio re?enicu:

„Probaj bilo šta i osta?eš i bez tog probala“.

„Ha-ha-ha-ha... Tino, ovo je neka od tvog roda, ?im se zove sli?no a i pri?a o odsecanju“, re?e taj si?ušni ?ovek, a od stola ustade jedan daleko krupniji, kome je sa usana još klizila mast.

Bio je prili?no snažan, više ple?at nego visok, a nakon što nadlanicom obrisa usta re?e joj:

„Mogla bi da ostaneš bez tog jezika. Žene previše pri?aju. A poslednjoj sam ga odsekao ima više od pet godina. Predugo...“, re?e Tino.

„Tako se ne razgovara sa jednom damom“, izgovori Alek, ali ga snažni tresak iste one nadlanice obori na pod, ta?no pred Nilove noge. Mladi Arilion i Tina, koja je bila na drugom kraju ?etvorke, pokušaše da se pridignu i uzvrate, ni sami ne isplaniravši kako bi to ta?no moglo da se izvede. Do?ekaše ih, me?utim, donji svodovi stopala koji ih, o ramena, gurnuše unazad ka zidu. Smeh se prolomi tom ?udnom, prostranom a sasvim solidno osvetljenom salom. Smejali su se glasno svi osim jedne devojke koja je bila naspram njih, sa druge strane stola, tako?e sa rukama na le?ima, uza zid.

Nil ju je posmatrao ve? neko vreme. Imala je nekakve ?udne šare oko o?iju, crne kao da je ugljenom sebi iscrtala taj deo lica. Kosa, još tamnija od tih crta oko o?iju, srednje dužine, išla joj je prili?no u širnu, a završavala se malo ispod visine ramena. Do?ekala ih je tihim osmehom kad su uvedeni. A i sve vreme ih je na ?udan na?in gledala sa druge strane pe?ine, kao da im je pogledom upu?ivala poruku „Sve je u redu“.

„Ko je ona?“, upita Nil ?oveka koji ga je gurnuo nogom nazad.

„Ona? Pre neki dan smo je uhv..“, po?e da glasi nespretni odgovor, ali ga vo?a grupe, ušavši kona?no i sam u pe?inu, okon?a.

„Ovde ja postavljam pitanja i niko drugi. Ko si ti mom?e i, šta ?ete vas ?etvoro mimo puteva, usred no?i?“

„Naša imena vam nisu od velike koristi“, pokuša Nil da bude duhovit, ali dobi takvu šamar?inu da umalo pade poput Aleka.

„Izgleda da ne shvataš neke stvari... Nile Arilione“, iznenadi ?etvorku ta re?enica vo?e bande. Novi tajac. Kratki.

„Pronašli su pismo iz Sabedorije“, šapnu Nejt Aleku, mada su i Nil i Tina to mogli da ?uju pošto mali sholar nije bio baš vešt šapta?. A i ko bi bio, kada ga šezdesetak o?iju gleda, netremice.

„Slavni Nil Arilion. I... Tina. Pasilis, zar ne? Šta bi, maca pojela jezik, a?“, re?e vo?a, izazvavši smeh sebi odanih ljudi.

„Venri?e, daj ih meni“, zatraži Tino od vo?e, nešto starijeg od sebe. Ovaj ga najpre prekorno pogleda zbog izgovaranja imena, ali mu se onda u pogledu vide da je ipak sasvim bezbedno da pri?aju šta im je volja, jer zatvorenici ne?e daleko odma?i.

„Ne, Tino. Tvoji mali noževi i ostala se?iva mora?e da se igraju sa nekim drugim žrtvama. Ove ?emo da odvedemo Mutavom. Ipak su to vrlo, vrlo retke zverke, nisu za tvoja klanja. Strpi se, na?i ?emo ti nekog usput“, odgovori Venrik.

Tino se iznervira, okrenu i šutnu sa poda prazni tanjir, koji umalo pogodi u glavu sada ve? zaboravljenu devojku koja je ?u?ala prekoputa.

„Polako. I ona ?e nam trebati. Vea, ustaj odatle i posluži ?orbom naše goste. Bi?e im to poslednja do kraja dugog putovanja na koje kre?u“, re?e Venrik.

Devojka po?e da posluša, jedan od razbojnika joj odveza ruke i ona pri?e vatri, nad kojom je visio sada ve? skoro skroz prazan lonac. Bio je ogroman, ali ga je i tako praznog teško nosila. Zbog velikog dna u njemu je ipak bila po koja kašika za svakog od novih zatvorenika.

„Ne moraš da mi kažeš ko si i gde si pošao. Vas sam i ?ekala“, iznenadi Nila daju?i mu kašiku ?orbe, a onda se pomeri do Aleka.

„Ti si.. Zemljani, zar ne?“, re?e mu, a kad je kašiku stavila u usta Nejta, osmehnu mu se i re?e „?ast mi je da te kona?no vidim. Seti me se u molitvama“. Zbunjenost je narastala me?u ?etvorkom, a kada je kašiku prinela Tininim ustima samo prošapta: „Pozdravi oca kada ga vidiš“.

„Ko mu šalje pozdrave?“, upita k?i omiljenog kova?a Visokog kraljevstva, nadaleko ?uvenog, ali uglavnom borcima i ratnicima, a ne baš toliko da bi ga i kakve ?udne žene, u crno odevene i obojenih delova lica oko o?iju, tako srda?no pozdravljale.

„Vea ?e biti dovoljno. Vea iz Vrline“.

„Vrline? Ne žive li tamo samo... mudraci?“, upita Alek, žele?i još ?orbe koja, nekim ?udom, uopšte nije bila bezukusna, za razliku od grupe doma?ina koja je po?ela da se zabavlja vadivši sadržaje torbi koje su doneli sa petog konja.

„Zemljani, znanja kojima te u?e su o prirodi. O ?oveku ?eš, me?utim, u?iti sam. Celog života. Da, mudraci jedini tamo žive. U ostatku sveta živi predrasude“, odgovori crna devojka.

„Predrasude? Kakva?“, upita Nejt nakon što je uzeo drugi zalogaj.

„Jedna od njih je da su mudraci samo muškarci“, bi odgovor.

„Ko si ti? I ko su uopšte oni?“, zapita tiho Tina pogledavši grupu koja je nazdravljala njihovom malom zalihom vina.

„Moje je bilo da vas na?em. Ovo je bio jedini na?in. A oni su vojnici R?e. Spremaju prevrat. To vam je dovoljno. Sutra ?ete se razdvojiti, a ja sam tu samo na... proputovanju“.

„Ništa ne razumem, ko ?e se razdvojiti?“, re?e Nejt i dodade: „I šta ti zna?i to o proputovanju? Tražiš nekog?“

„Aha. Tražim svog“.

„Svog... koga? Šta?“, upita Nil.

„Svako u životu traži nekog svog, Nile Arilione. Neki su ih i pronašli, ali to ne prepoznaju. Ili ne?e sebi da priznaju. A neki još tragaju. Vaše traganje ?e biti posve razli?ito posle ovog dana. Odmorite se, napori tek po?inju za vas ?etvoro“, re?e Vea.

„Ti spadaš u... prozorljive?“, upita ponovo mali Nejt.

„A ti spadaš u mudre. I pri?ljive, iako još male“, nasmeja se ?udna devojka, a onda je jedan od otmi?ara gurnu, viknuvši na nju.

No? je protekla iznena?uju?e tiho. Stražari su, po dvojica u smeni, brinuli da ?etvorka nigde ne mrdne, a zatvorenici se, uz zabranu razgovora, pre ili kasnije uspavaše, nemirnih misli. Jutro je stiglo brže nego što su želeli.

Posle svega nekoliko sati sna, nare?en je polazak. Svezanih ruku, a sa Arilionove je odavno bila otrgnuta vredna ogrlica, smestiše ih po dvoje na konja. Nila i Nejta na jednog, Tinu i ispred nje Aleka na drugog. Pre polaska, vezali su im oko vrata ?udne om?e jer je u svakoj od njih stajao privezan mali bodež, okrenut ka grkljanu. Svaki od dva otmi?ara koji su jahali iza zatvorenika držao je po dva kraja debelih užadi. Bilo kakav pokušaj bega bio bi ne samo bolan, ve? tragi?an. Nešto lagodnije jahala je, svezana, na istom konju sa svojim ?uvarom Vea, koja se brecnu na stražara kada je hteo da ma?em zamahne ka vrani koja ju je stalno pratila od izlaska iz pe?ine.

Tiho je prošao ?itav dan, po sve ve?oj žegi, uz odmore u šumarcima, kroz koje su se uglavnom i kretali. Drugi isto tako, a tre?i je protekao više u odmoru nego pokretu, jer je izvidnica javila da se ve?a grupa vojnika Juga uputila iz Ždrep?evog vriska na zapad, ka Obalama. Hrane za zato?enike bilo je tek koliko da ostanu uspravni u sedlu ?itavog dana, ne i dovoljno da bi bilo ko od njih rekao „taman za ovaj obrok“. Ništa se nije menjalo ni sve dok narednog jutra nisu stigli pred jedno selo. Odatle im se deo otmi?ara brzo vratio, sa ulovom od nekoliko kokošaka i desetak jaja iz lakog plena zvanog ne?ije dvorište. Novo sklanjanje u šumu, paljenje vatre koja je bila dovoljna tek da se na nabijenim štapovima živina ispe?e, bio je jedini predah jer se putovanje nastavilo vrlo brzo.

„Vea, da ne beše ovih kokošaka, pojeli bismo tvoju vranu“, re?e jedan od odmetnika.

„I tvoju nogu, mršava ti nešto ta pti?urina. Tino bi nam te iseckao fino, kao najbolju šunku“, re?e drugi, pa se grohotom nasmeja i skoro zagrcnu.

Dani su se smenjivali vrlo sporo. Komunikacija gotovo da nije postojala me?u dve grupe zarobljenika jer su im konji bili udaljeni, pa je Nilu ostalo samo da ?aska sa Nejtom, koji se nije bunio, kad ve? nije mogao da ?ita.

„Šta misliš, mali moj druže... gde li nas to vode?“

„Kod Larda Hurdoka“, odgovori odmah budu?i sholar.

„Larda?! Ali on je nestao još u Velikom ra...“, re?e skoro naglas Nil, pa zastade na tren. A onda dodade: „Da. Nisam o tome uopšte razmišljao. Ko bi o njemu uopšte i mislio ovih dana. Otac mi je pri?ao o njegovoj surovosti, mada su do našeg osvajanja dvora Pagrora i on i deo Plaštova koji nisu digli ruku na kralja ve? bili nestali“.

„U istoriji našeg sveta ve? je bilo sedam nestanaka pa slavnih pojavljivanja“, re?e Nejt, koji je verovatno iš?itao celu Istoriju kraljevstava ve? u prvoj godini od dolaska u Sabedoriju.

„Lard se ne?e ’slavno pojaviti’, to ti garantujem ogrlicom moga brata. Koja je... ko zna kod kog od ovih... A i ko bi stao uz njega? Ova banda? I šta bi on mogao da uradi sa njom? Nijedan grad R?e, ne samo zbog zato?ene dece gospodara, ne?e krenuti u prevrat bez kralja. A kralja nema ve? pet godina. Niti ?e ga biti“, izgovori Nil, a mladi sholar dodade:

„Ali ima kraljice. I tri princa“.

„I svi su zato?eni“, odbrusi Nil.

„Ne bih na to ra?unala“, odgovori odjednom Vea, projahavši pokraj njih dok ju je stražar držao pred sobom na sedlu.

Nila još jednom zbuni i njena pojava i njene re?i, jer nije postojala nikakva šansa da je ?ula tihi razgovor sa Nejtom. Nedugo zatim svi su galopom prešli preko, u tom trenutku pustog, druma koji spaja Ždrep?ev vrisak i Grotlo.

Slede?eg jutra, ponovo veoma tmurnog zbog kiše koja samo što nije po?ela da pada, Vea ih je poslužila delovima tvrde poga?e i tiho rekla: „Podne. Bljesak. Tada kre?ete. ?uvajte se oceluta kada se ponovo budete spojili“. Bilo je to poslednje što su od nje ?uli.

„Kakav sad ocelut? Njih nema ve? jako dugo“, šapnu Nejt Nilu kada se ?udna devojka odmaknu.

„Mladi prijatelju, nije još sve upisano u knjige iz kojih vas u?e. U Velikom ratu prime?ena su bar tri, ali ni ti oceluti nisu bili od velike pomo?i R?i kada se na nju sru?iše ?etiri vojske ostalih kraljeva“, odgovori mu svezani princ.

Oko podneva su stali da se konji odmore po drugi put, a deo bande da prona?e kakvu hranu. Devojci u crnom njeni stražari narediše da pripremi vatru podno kotli?a. Ona sa?eka da joj odvežu ruke, posle ?ega joj se vrana spusti na rame. Tada oba bi?a pogledaše ?etvorku koja je bila podeljena na dva para, a ?iji pratioci pustiše užad koriš?enu samo tokom jahanja.

Vea je u jednom trenu zavukla ruku u džep duge suknje i ubacila nešto me?u granje. Kada se vatra rasplamsala, povukla se na svoje mesto, tik podno nogu stražara koji je ?uvao konje i bio zadužen za nju. Svezana ?etvorka naspram kotli?a ju je netremice pratila pogledima, svesna njenih re?i o podnevu. Odjednom, ona sagnu pogled i prekri o?i rukama. I oni u?iniše isto kada ih je razroga?enim o?ima, kroz na trenutak raširene prste, naterala da urade isto.

Baš tada, sa mesta koje je trebalo da postane tek jedno malo napušteno zgarište nakon ru?ka, bljesnu nešto tako snažno i tako dugo, da se svi iz Venrikove trideseto?lane bande uhvatiše za o?i, zaslepljeni svetloš?u.

Nil brzo skide om?u sa svog vrata, uze sa nje se?ivo koje je bilo deo nekakvog manjeg noža, a onda ga zabode u nogu stražara koji je stajao iza njega i Nejta. Vrisak je bio snažan, ali još snažniji je bio udarac glavom u stražarev stomak. Ma? mu ispade iz ruku, Nejt uze bal?ak a mladi Arilion u dva, tri hitra poteza rukama pokraj oštrice prereza kanap kojim je bio svezan. Stražari oko njih se skoro pribraše, a Nil, videvši da nema vremena da osloba?a druge, uze ma? i probode kroz le?a sebi najbližeg, koji je brzo spoznao da ima i gorih stvari od oštrice u stopalu. Princ Obala potom, još u polu-?u?nju, do?eka ma?em udar se?ice koji mu je dolazio odozgo, a onda brzim pokretom zada kobni udarac iznad struka, te i drugog posla na onaj svet. Tren kasnije, vide?i da su Tina i Alek onesposobili svog stražara, te da pokušavaju da prerežu kanape kojima su im ruke bile zavezane,Nil se pope na konja, potraži pogledom Veu, ali nje uopšte nije bilo u tom metežu. Baš kao ni njene verne crne saputnice sa krilima.

Snažni Tino u tom trenutku uhvati malog Nejta za vrat, odiže ga od zemlje i zagrme na Ariliona:

„Silazi sa konja ili ?e od malog ostati samo jedna mrtva glava!“

„Beži, Nile“, viknu stegnuta grla Nejt, a princ Obala ugleda da su stražari savladali i preostale ?lanove družine, iako je Tina uspela da se, na tren oslobo?ena, ?ak dvojice reši njihovim sopstvenim ma?evima koje im je zarila u stomake. Alek je ponovo prošao najgore jer je, udaren pljoštimice ma?em, krvavog lica bio na zemlji.

Odluku je doneo brže nego ikada u životu. „Znaju ko smo. Vredan smo im plen. Ne?e im nauditi, a ja ?u se vratiti po njih“, re?e sebi i obode konja, pa pobeže kroz šumu dok je Venrik vikao na trojicu sebi najbližih „Za njim, za njim!“.

Nil je znao kog ?etvoronošca bira za beg. Vihor, na kraju krajeva, nije bio bilo koji konj, a kada su taj jaha? i njegov prijatelj zajedno, onda bržeg tandema u Pet kraljevstava gotovo da nema. Goni?i su vrlo brzo to uvideli, pa su posle kratke, a skroz bezuspešne potere, odustali i uputili se ka ostatku grupe. Mladi Arilion se, videvši to, zaustavi, pa pogleda položaj sunca.

„Nismo dalje od dana jahanja do Ždrep?evog vriska, verni druže moj. Ne?emo ovoliko juriti, ali ne?emo ni odmarati do tamo. Vreme je sada presudno“, re?e skoro naglas, pomilova konja i upita se – da li ?e uopšte prona?i jedinog prijatelja kog ima u tom gradu Juga, slavnom po ergeli kakve nigde nema, i to u kraljevstvu koje kre?e da porobi njegovo.


© Copyright 2016 Huddle. All rights reserved.

Ritam Sabedorije Ritam Sabedorije

Book by: Huddle

Status: Finished

Genre: Fantasy

Houses:

Book by: Huddle

Details

Status: Finished

Genre: Fantasy

Houses:

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.

Add Your Comments:

Other Content by Huddle

Add picture

Paste the link to picture in the entry below:

— or —

Drag a picture from your file manager into this box,
or click to select.

Add video

Paste the link to Youtube video in the following entry:

Existing Comments:
Bad selection

Cannot annotate a non-flat selection. Make sure your selection starts and ends within the same node.

(example of bad selection): This is bold text and this is normal text.
(example of good selection): This is bold text and this is normal text.
Bad selection

An annotation cannot contain another annotation.

Anonymous
Really delete this comment?
Anonymous
Really delete this comment?

There was an error uploading your file.


    
Anonymous