Ritam Sabedorije

Status: Finished

Ritam Sabedorije

Status: Finished

Ritam Sabedorije Ritam Sabedorije

Book by: Huddle

Genre: Fantasy

Houses:

Book by: Huddle

Details

Genre: Fantasy

Houses:

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.

Summary

Stari svet koji otkriva Novi. I zastrašuju?u istinu u njemu. Pet kraljevstva na rubu rata zbog jednog neobjašnjivog pokolja. Stari junaci i novi u?enjaci. Borba sa sopstvenim strahovima, ljudskim slabostima i pojavama za koje, naizgled, rešenja nema.

Chapter Content - ver.1

Submitted: March 19, 2013

Reads: 41

A A A | A A A

Chapter Content - ver.1

Submitted: March 19, 2013

A A A

A A A

Buron

Krik je vekovima uspevao da odoli svim nevoljama i kao jedan od retkih gradova koji nikada nisu pali u neprijateljske ruke ponosno se uzdizao na jedinom brdašcu u tom delu kraljevstva Juga. Trostruke zidine, me?utim, nisu bile krcate stražarima. Bilo ih je kao da je u pitanju obi?an dan, iako to uopšte nije bio slu?aj. Niti je bilo dodatnih o?iju da paze sa širokih spoljašnjih bedema, koji su štitili najve?i deo stanovnika prestonice. Niti na visokim središnjim, koji su narod razdvajali od plemstva. A nije ih u ve?em delu bilo ni na zidinama unutrašnjeg utvr?enja koje je, u dva nivoa, od svega lošeg ?uvalo kraljevsku familiju. I kule-osmatra?nice su tog dana bile prili?no puste, jer je straža koja je motrila na bezbednost kralja imala druga nare?enja od Boara Zanta: trebalo je organizovati ratni pohod. Baš zato, iz grada se spremala povorka kakvu Jug odavno nije video na jednom mestu.

U samom dvorcu, sa balkona svoje velike odaje, mladi Buron je posmatrao živost u svakom od segemenata koje su ?inili ogromno utvr?enje.

„Prin?e, stigao je Lurit“, re?e jedan od krupnih momaka iz Buronovog obezbe?enja, prenuvši 22-godišnjeg prestolonaslednika u trenucima promišljanja o onome što se zbiva. I o onome što sledi.

„Neka u?e. Ostavite nas same“, re?e Buron, pa rukom pomeri svoj ogrta? u stranu, okrenu se i zakora?i ka sredini odaje. Pred njim se uskoro našao stariji, pro?elavi ?ovek, koji se pokloni do zemlje.

„Presko?imo formalnosti, Lurite. Kakve su vesti?“, upita princ.

„Gospodaru Burone, nisu onakve kakvim se vaš otac nada. Ali, više od toga se bojim da ne?e želeti ni da ih ?uje ovakve“, odgovori ?ovek kog je princ poznavao još od detinjstva.

„Od tebe ih svakako ne?e ?uti, stari moj. Slušam te“, re?e mladi Zant, pa sede u svoju visoku drvenu stolicu, nalik prestolu u kome je u glavnoj odaji sedeo kralj, ada je kraljevao.

„Moji doušnici u Obalama kažu da je su one izgleda svesne opasnosti koja im se sprema. Vojska im se polako, gotovo neprimetno ali ipak okuplja. Stari Arilion se, izgleda sprema za glavni udar“, re?e Lurit.

„Nisam ni sumnjao. Kao što mi znamo šta se tamo zbiva, ne ?udi me da mu odavde neko javlja šta radimo. Ali, voleo bih da mi šaka dopadne ta pti?ica koja je propevala...“

„Prin?e, to može biti i neki seljak. Ne radimo mi ništa skriveno, hiljade vojnika je pred gradom, još više njih stiže sa svih strana. Ovakav manevar se ne može sakriti i da ho?emo“, izgovori Lurit, jedan od retkih u koje Buron imao mnogo poverenja.

„Nije ovo nikakav manevar. Ovo je sila. Sila koja kre?e u pohod. I ne?e stati dok jedno od ova dva kraljevstva ne nestane“, re?e princ Juga, pa uzdahnu.

„U vašem glasu kao da ima neke sete, ako smem da primetim?“, upita Lurit.

„Sete? Ne volim ja Obale, stari prijatelju. Ali ih i ne mrzim. Život bi bio mnogo bolji da ratovi ne postoje. Ali, u neke se mora i?i. Zar da pognemo glave kada ubiju kraljevog sina?“, re?e Buron.

„Razumem vas. Zbog vesti koje donosim tri sam konja promenio da bih stigao do vas. Ali... U Obalama niko, pa ni na dvoru, ne spominje nikakvu dobit od pokolja u Novom svetu. Štaviše, svi moji ljudi, a verujte mi, prin?e, tražio sam da mi se ne javljaju dok triput ne provere glasine, tvrde da su Arilioni...“, re?e Lurit, pa zastade.

„Govori“, podiže glas i obrvu budu?i kralj Juga.

„Svi moji ljudi tvrde da su Arilioni potpuno zate?eni vestima iz Novog sveta“.

„Glume, vešto, kao što su oduvek umeli da sakriju svoje namere. Zar misle da ?e nas svojom tišinom zavarati? Da ?e moj otac nastaviti da ide u lov, mirno, iako mu je jedan od sinova ubijen? Gluposti. O?ekivati drug?ije ponašanje je isto kao kada bi o?ekivali da neko odmah po?ne javno da slavi tako uspešno sproveden podli plan. Ne, prijatelju moj, oni su samo rešili da sa?ekaju da se bura stiša, pa da zagospodare novim prostranstvima. Ssami. Moj otac je tu u pravu, potpuno“, re?e Buron.

„Ako je tako, gospodaru, onda vam moje re?i i nisu bile potrebne“, kaza Lurit.

„Iza?imo na balkon, da ti pokažem kakav gnev ?e osetiti Obale zbog toga što su uradile“, pozva ga princ.

Samo što su zakora?ili na veliku terasu, sa koje se pružao pogled ka severnoj kapiji i hiljadama užurbanih ljudi iza i ispred nje, Buron re?e tiho:

„Iz ovih odaja glas može da se ?uje i u susednim, ma koliko da smo tihi. A ovde, uz gradsku vrevu, jedva ?emo ?uti jedan drugoga. Zato ovde mogu da ti kažem: od tebe sam ?uo baš ono ?ega sam se pribojavao. Ssve što si mi rekao o Obalama, u dubini svog srca sam i predose?ao. Sve vreme“, uzdahnu Buron, pa dodade: „Nikada ne?u prežaliti Bibija. Nikada. Niti ?u stati, dokle me noge nose, makar išao na kraj sveta, dok ne na?em njegovog ubicu. Samo... nisam uopšte siguran da su Obale to organizovale“.

Tajac na terasi na trenutak je bio potpun. Podno tih zidina, koje su se nadvijale nad mali trg na kome su se ljudi opremali, uzjahivali konje i pripmali svoja oružja, vreva je bila sve glasnija. Buron nastavi, govore?i više za sebe:

„Bibi je mogao sam i sa petoricom da se bori. Iako mlad, mogao je. Mene bi jednom rukom mogao da pobedi, u takvog je ratnika izrastao. A onih njegovih sedam Zubi... Otac ih je li?no probrao iz naše garde, ostavivši samo dvojicu Bibijevih, a poslavši ?ak petoricu svojih. Oni bi mogli sa desetinama da se nose. I baš zato me me sve to buni, sve... Zašto ni jedan jedini golub nije poleteo? Zašto se niko od njih još uvek ne javlja? Nemogu?e je da su svi nestali bez traga, to prosto nije mogu?e!“

„Gospodaru, iste re?i su izgovorene i u Morskoj zvezdi. Kralj Arilion je besan, izgubio je sholara uz kog je odrastao, izgubio je najboljeg prijatelja Trozupca...“

„Ako ih je izgubio, Lurite... Ako ih je izgubio. Sve me to zbunjuje. Jako. Uz majku sam nau?io da ne verujem slepo onome što drugi kažu. Niti da mi je dovoljno ono što vidim svojim o?ima. Nau?io sam da radim i jedno i drugo, da, ali da mi tre?e bude najvažnije: ono šta srce kaže. A ono kaže da je ovaj rat...“, zastade tu Buron.

„Da je ovaj rat...?“, nastavi njegov najbolji doušnik.

„Pogrešan“.

U tom trenutku za?u se Rog vladara, jer se poslednja kapija pred dvorom otvori zbog ulaska konjanika. Sedmoro ih je okruživalo osmog, u sredini. Podno dvojice tihih sagovornika jedna duga kosa se umiri, kao kada vetar iznenadno stane. Sa gotovo divljeg konja iz sredine, kog pridržaše dvojica mladi?a, si?e devojka gra?e kao u najboljih ratnica Visokog.

„Evo Larnale. Po?i sada, moram sa sestrom da dogovorim neke detalje. Hvala ti na svemu, stari prijatelju“, re?e Buron Luritu koji se nakloni glavom i iza?e iz odaje.

U nju je, nedugo zatim, sa svojim šlemom u ruci, ušla devojka koju je princ do?ekao raširenih ruku.

„Brate“, re?e ona i zagrli ga. „Spreman da vodiš kraljevstvo dok se ne vratimo u slavi?“

„Larnala, uopšte nisam siguran da je mudro da i ti ideš“, re?e joj godinu dana mla?i brat.

„Da žene vode Jug, išao bi i ti. Ne zbog mene. Zbog Bibija i onih krvoloka što ga svirepo ubiše“.

„Da... Slažem se. Ali, neko mora da ostane u Kriku. Otac je odredio mene, a ja bih odredio i tebe“.

„Ne možeš sam da upravljaš praznim gradom? Ha! Šalila bih se na tu temu do sutra, da nas sutra ne ?eka polazak. Vreme je da krv plati za krv“, izgovori ona, rešena da razgovor na tu temu ne traje previše, jer je ionako sve jasno.

„Sestro, uvek si bila najratobornija od nas ?etvoro. I tu ti ravne nema. Otac ima razlog da bude ponosan na tebe, kao i svi mi. Samo se pitam, moraju li i žene u rat?“, upita je gledaju?i preko njenog ramena ka vratima. Kod njih se, njegovim Zubima, pridružiše i sestrina sedmorica ?uvara.

„Ne moraju. Ali žele. Brata su nam ubili, Burone. Brata. I da sam dete, pošla bih“.

„I ja bih. Da otac nije odlu?io kako je odlu?io“.

„Neko mora i da ostane uz majku. A i da vlada“

„Praznim gradovima, kako neko re?e malopre...“

„Bi?e puni kada se vratimo. I ljudi i raskoši. Obale ?e pamtiti po ruševinama, a nas po slavnim jurišima. Pesme ?e nam spevati, Burone, nazdravlja?e se najboljim vinima Juga kada se vratimo. Raduj se. Bibi bi bio ponosan na ono što radimo sada za njega“, re?e Larnala, pa nasu sebi malo vina, otpi i sede u bratovljevu stolicu.

„I, šta misliš, Burone Zante... Koliko ?e dana pro?i pre nego što se u slavi vratimo? Mesec, dva, pet?“

„Nisam razmišljao o tome. Morska zvezda je samo jednom pala u svojoj istoriji...“

„Paš?e po drugi put. Poslednji“, dobaci Larnala.

„Da. Nema sumnje. Samo se pitam, da li ?e prvi put pasti zbog napada?a. Jedini put je rušena zbog izdaje, i to pre više od tri veka“

„Ti to sumnjaš u oca? Mene? Nas?“, otvori sestra o?i, širom, kao da je ?ula potpuno neo?ekivanu vest.

„Ne, Larnala. Naravno da ne sumnjam. Samo zamišljam nemenivni pokolj pod tim ?udnim zidinama... Hiljade ?e izginuti dok se neko ne uspentra na neki od onih krakova. Obe?aj mi da ne?eš biti u prvim redovima?“, skrenu Buron temu ka vojnoj taktici.

„Ne mogu ništa da ti obe?am osim da ?u ih sa vrhova tih zidina bacati dole kao što su oni našeg brata“.

„Larnala, mi i ne znamo kako su ga ubili...“

„Ali, znamo ko je. Zar ne, brate?“, podiže obrvu najstarije dete kralja Juga i, stežu?i bal?ak svog ma?a, ustade. A onda dodade:

„Ne znam ni ?emu svi ovi razgovori, brate. Pri?ali smo toliko puta u no?i punog meseca, kada je prvi put došla vest da vesti od njih nema. Rekla sam ti tada da su pomorci to sigurno uradili. Otac je, uverena sam, dobro proverio to. Ina?e ne bi podigao ovoliku silu“.

„Otac želi krv, zbog palog deteta. A najlakše je okriviti one koji su najbliži tragediji i po?i na njih. Ali, šta ako je to neko namerno tako udesio, da baš to pomislimo? Samo zamisli da je tako kako kažem, ma koliko ti neverovatno zvu?alo. Šta bi onda rekla o ovom ratu?“, upita je otvoreno Buron. I, Larnala se prvi put u tom razgovoru zaista zamisli. Nije dugo prošlo, a ona progovori:

„Do sada smo samo pri?ali ’uradili su severnjaci, uradila je R?a, ovi su ili oni su’. Nikada mi nisi rekao nešto tako... Ti stvarno misliš da je neka zavera posredi? Dobro, i da je tako, a nije tako, šta kažu oni tvoji ?udaci što se sa njima domun?avaš skoro svaki dan?“

„Larnala, nisu ?udaci, nego... ljudi od poverenja. Koji imaju veze u svakom gradu pet kraljevstava“.

„Dobro, ne zanima me zoveš li ih špijunima ili drugovima, šta kažu?“, upita sestra.

„Kažu da su na dvor Obala jednako zbunjeni kao i mi“.

„Mi nismo zbunjeni. Mi smo rešeni“, nije se dala Larnala.

„Zbunjeni smo, sestro... Zbunjeni. I otac, isto. Samo je na Jugu oduvek bilo najlakše latiti se za ma? i presuditi onome u koga sumnjaš nego sesti i razmisliti“.

„Pa, koliko da razmišljamo? Jel’ godinu dana dovoljno za ubijeno kraljevo dete? Ili ti je tek dve dosta za mrtvog brata?“, rasrdi se sestra.

„Znaš i sama da sam sa Bibijem proveo više vremena nego svi vi ostali zajedno. Ne govori tako“, re?e i na neki ?udan na?in potpuno pripitomi sestru svojom iskrenoš?u. Po prvi put od silaska sa konja nije delovala ratoborno. Štaviše, sede ponovo, zamišljena, kako to samo sestre umeju.

„Bibi... Brati? moj... Ne znam šta da kažem, sem da mi nedostaje. Jako. Volim te Burone, bi?u ti verni podanik kao što sam i našem ocu, ali on je bio za kralja više nego bilo ko od nas, Boarove dece. Bio je bolji borac i od oca, i od mene, i od svoje sedmorice ?uvara. O, Zubi, prokleti da ste, zar da...“, re?e Larnala, ali je Rog vladara prekide na tren. „Otac stiže“.

„Ne, on ?e sa majkom do?i tek predve?e. Ovo je Baladar“, izgovori Buron i bi u pravu.

Najmla?em ?lanu kraljevske porodice njih dvoje nisu izašli daleko u susret. Sa?ekali su ga u predvorju, gde se broj ?lanova Zuba uve?a sa 14 na 21 kada je ušao Baladar, ne skidaju?i sa le?a veliki luk od tisovine.

„Burone... Larnala... Samo sam svratio da vidim treba li još šta pred polazak. Moje leglo je potpuno spremno, svih hiljadu i po njih koji su na kraju obuke bi?e na ?elu kolone, otac mi je dozvolio“, re?e im momak od 19 leta, svega godinu mla?i od Bibija koji je ostalim sagovornicima bio pred o?ima dok su gledali Baladara, fizi?ki veoma sli?nog.

„Ne, sve je u redu, Baladare, ja sam se pobrinula za ostale o?eve naredbe. Buron, ionako, ima poslova na dvoru. Ti i ja ?emo ujutru izjahati zajedno. Isprva ?u pozadi brinuti o komori, a kada do?e dan koji ?ekamo, moja jedinica ?e ti biti desno krilo“, re?e sestra.

„Bi?e mi ?ast da sa tobom krenem u osvetu“, re?e mladi ratnik, koga Buron osmotri od glave do pete.

Za razliku od vršnjaka, Baladar je bio prili?no snažnih ruku. Nije imao nikakvu poštedu tokom petogodišnje obuke, obavezne za sve 13-godišnjake Juga. Na svoje insistiranje je, odmah posle boravka u leglu koje je živelo i vežbalo baš u okolini Krika, pridružen prestoni?kom gnezdu. Nije video mnogo sveta, ali je za manje od pola godine u kraljevoj vojsci stekao dovoljno naklonosti starešina, da su ga vratili u leglo kako bi i sam bio jedan od zapovednika novajlijama.

„Krila, Larnala? Luk na le?ima, ?ak i u sopstvenom dvoru, Baladare? Ja kao da sam u društvu žena iz Visokog“, re?e Buron i nasmeja se glasno, pa potapša po ple?ima mla?eg brata.

„Nije mi do smeha Burone“, re?e mladi?. „Luk nosim jer se od njega ne odvajam ni tokom obuke. A i, što više vežbam, sve sam bolji. Rekord mi je oko 900 stopa“.

„U tvoju snagu nisam sumnjala, brate. A preciznost, služi li te, ili si i dalje onakav kao kada sam te ja obu?avala – gledaš levo, pogodiš torbu sholara Ulona desno?“, nasmeja se i Larnala.

Buron primeti da se najmla?i ?lan porodice ?udi dobrom raspoloženju, pa mu pojasni:

„Baladare, nismo mi ništa tužniji od tebe. Samo pokušavamo da se malo opustimo pre nego što sve ovo po?ne. Ho?eš malo vina, pomaže kada su nervi zapeti kao ta tvoja struna na le?ima?“

„Vino? Može“, re?e mladi?, uzdržavaju?i se od dužeg odgovora jer su mu usta bila suva posle jahanja.

„Hajdemo u moju odaju, malopre sam otvorio jedno“, re?e princ prestolonaslednik, pa po?e uz stepenice zajedno sa sestrom i bratom, a iza i ispred njih, raštrikani, uz stepenice se popeše Zubi.

„Momci, opustite se“, progovori mladi Baladar. „Ovde ne može ni ptica da sleti a da je neko od straže ne primeti. Ili neko od onih hiljada u gradu i ispred njega. Odmorite malo, ?ekaju nas naporni dani“. Poslušaše ga, te samo ?etvorica ostadoše ispred vrata.

Nedugo zatim, u Buronovoj odaji, u kojoj se Larnala ovoga puta smestila u jednu od manje impresivnih stolica pokraj otvorenih vrata balkona, Baladar upita princa koji je nasipao vino u drugu od tri ?aše:

„Brate... Moram nešto da te pitam. Ne srdi se, ako zvu?i uvredljivo, ali... Moji ljudi mi kažu da si ti protiv ovog rata. Ima li istine u tome?“.

Tišinu je prekinuo samo zvuk pune ?aše koja se spuštala na sto. Tek koji momenat kasnije za?u se odgovor.

„Recimo da sam malo takti?niji od našeg oca. Prosto, sagledao bih još malo celu situaciju, najlakše je potegnuti oružje...“

„Bibija su nam ubili, Burone!“, prekide ga Baladar.

„Nisam rekao da ne?u osvetu, ve? da je treba pažljivo isplanirati“.

„Ma, šta pažljivo?! Da li je neko pažljivo pitao našeg brata ’Želiš li da umreš sada, ili odmah?’“

„Baladare, sve što kažem je da oružje treba da nastupi na kraju, a ne da ga potežemo...“, izgovori Buron, a onda širom raširi o?i kada je video da mu mla?i brat poseže za jednom strelom.

„Baladare, šta..“, ne stiže da završi pitanje, a luk se okrenu ka Larnali i zategnuta struna se opusti.

Buron se brzo okrenu, iz sestrine ruke ispade ?aša koju je prvu napunio, a vino se prosu po podu. Na Larnalu pade zmija tigrastih šara, probodena stopu iza jezive glave. I takva, smrtno ranjena, oštrim zubima zagreba list devojke koja vrisnu. Ona odmah sko?i u stranu, i svojim nožem zada kobni udarac odjednom nepomi?nom bi?u koje joj se sa vrha vrata spuštalo ka vratu kada ga Baladar spazi.

„Krait! Tigrasti Krait“, uzviknu Buron.

„Otkad oni idu ovoliko visoko, brate? Otkad se oni kre?u danju?“, upita Larnala, pa oseti da joj klecaju kolena te se uhvati za naslon stolice pre nego što ?u?nu.

„Zubi! Straža! Brzo po Ulona! Neka se zatvore kapije dvora i srednje kapije grada. Skaka?!“, povika Buron.

„Skaka?? Ovde?“, re?e Baladar, pa isuka još jednu strelu i istr?a na terasu, vi?u?i „Ne vidim nikoga, Burone! Kako izgleda? Ko je on?“.

Buron pritr?a sestri, shvativši da su oko njega ve? i verni Zubi, kojih nije bilo baš kada su morali biti tu.

„Ne brini, Larnala. Ulon ?e to da sredi, samo je ogrebotina“, proba da uteši princ sestru.

„Heh... Ne vidim te, Burone. Samo neka magla... I glava... boli“, re?e ona.

„Otrov ve? deluje“, pomisli prestolonaslednik, ali ga ruka starca pomeri u stranu pre nego što je išta odgovorio. Ulon Metalni je ve? bio tu, a u slede?em trenu je, zavukavši ruku u svoju torbu, odmah privio nešto na ogrebani list i naredio straži da je usprave u stolici.

„Sada je tako uspravljenu ponesite u njenu odaju. Brzo!“, re?e sholar dvora Juga, pa po?e za njima, a Buronu i Baladaru re?e: „Vas dvojica ostanite ovde. Sada joj ne možete vi pomo?i, samo Bog milostivi i ove travke koje mi je dao“.

Najmla?i Boarov sin požele da bude neposlušniji nego ikada, ali ga brat uze za nadlanicu i re?e „Ostani. Sada mi trebaš miran, dok otac ne do?e ve?eras. ?uješ li me?“, prodrma ga Buron.

„?ujem... Skaka?.. Pobegao nam je, brate“, re?e Baladar.

„Skaka? može da izgleda kao starica ili dete, jer i starica i dete mogu da budu skaka?i. Ništa mi tu nismo mogli da uradimo što nismo“, re?e princ.

„Ali, on mora da je tu. Tu negde, blizu dvora. U?ili su nas da ne može biti više od hiljadu stopa od životinje kojom upravlja...“

„Straža ?e u?initi svoje, ako se ikako oda. Sumnjam da ?e se to desiti, jer na Zanta ne kre?u naivni, samo oni koji vrlo dobro znaju šta rade“.

„I zato ?e platiti, brate. I za Bibija, i za Larn...“, re?e Baladar, a prestolonaslednik ga prekide.

„Za Larnalu ne?e niko morati ništa da plati. Ulon ?e to srediti. Veruj mi. ?uješ li me? Otvori o?i, ovo je rat, ovakvih scena, i još gorih, nagleda?eš se od jutra do mraka, iz dana u dan. Razumeš li me?“.

Baladar isprva nije odgovarao. Samo je zurio u starijeg brata i tek kada su glasovi stražara koji su nosili njihovu sestru utihnuli dalje u hodniku, upita:

„Rat, kažeš? Jesi li i dalje protiv njega, brate?“


© Copyright 2016 Huddle. All rights reserved.

Add Your Comments:

Other Content by Huddle

Add picture

Paste the link to picture in the entry below:

— or —

Drag a picture from your file manager into this box,
or click to select.

Add video

Paste the link to Youtube video in the following entry:

Existing Comments:
Bad selection

Cannot annotate a non-flat selection. Make sure your selection starts and ends within the same node.

(example of bad selection): This is bold text and this is normal text.
(example of good selection): This is bold text and this is normal text.
Bad selection

An annotation cannot contain another annotation.

Anonymous
Really delete this comment?
Anonymous
Really delete this comment?

There was an error uploading your file.


    
Anonymous